Аграрна политика
мет добара, у земљи, па чак и ван земље, Ове ослободилачке тежње ишле.су у прилог аграру у опште, али нису увек фаворизовале сељаке. Напротив, услед раскидања свих веза из прошлости —које су одузимале слободу, али су најчешће осигуравале један минимум хране за стоку и дрво за огрев сељаци су се у масама пролетаризовали и претворили у голе најамне раднике великог, пре феудалног, сада капигалистичког поседа. То су извесни „романтичари" осетили или разумели, и они су устали против овог наглог и једностраног еманциповања (Адам Милер, Марвиц, па и сами фон Штајн и фон Тинен). На европском Западу, кроз цео 19. век вођена је таква негативна, рушилачка и ликвидаторска аграрна политика. Она је ослобођавала сељаке, али је мало што одузамала велитм поседницима. Од кметова Је правила најамнике, за пољопривреду и за индустрију, све јачу и бујнију. Они сељаци, који су остали са малим слободним поседом, постали су плен зеленаша и лихвара сваке врсте. Нешто повољније су деловале чисто административнг мгр у корист саме пољопривредпе производње. Оне су доле лепих резултата, особито услед напретка саме технике и услед великог развоја пијаца за пољопривредне артикле. Питање које је задавало највише бриге, основно питање сељачке пољопривреде: немање кредита, решавано је нешто државним средствима, нешто приватном инициативом, кроз удружења и кооперативе.
г) Садашњост и будућкост
Права, конструктиена, п активна " аграрна политика јавља се у Европи тек при крају 19 века. Њу су изазвала два догађаја од највећег значаја: 1) појава јевтинијих америчких аграрних производа на европским пијацама; 2) оскудица у пољопривредној радној снази, коју је у градове одводила све јача индустрија. Пољопривреда је била тучена са две стране; ниске цене, скупа радна снага. То је била велика пољопривредна криза, осамдесетих година, много јача од оне претходне, из двадесетих година. Морало се нешто учинити за пољопривреду, и радило се у три правца: 1) заштитом домаћих производа, путем увозних царина; 2) енергичним помагањем пољопривредне производње, често уз врло велике материалне жртве на штету других грана (Швајцарска, Француска); 3) јачањем самосталног сељаштва, унутрашњом колонизацијом, кредитирањем (Немачка, Енглеска, Русија). Последња четврт 19. и прва деценија 20. века испуњене су овим великим аграрно-политичким радом европских држава. Он ће у главном бити предмет наших даљих излагања.
Светски рат значи један даљи, одлучан корак напред за развој
21
ПОСТАНАК И РАЗВОЈ АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ