Адам Бид

Ху ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

диалекта, запажа се много јаче но у оригиналу да кроз своје сељане, маскирана диалектом, говори делимично Џ. Елиот сама. Тако је Адам понекад мало и одвише идејан и концизан, иако је замишљен као изузетан и даровит човек. Хумор Џ. Елиота увлачи се са својом ведрином свугде, У живот најпростијих, најдосаднијих, чак и несимпатичних створења, и чини баш да постају мање несимпатична. Такав хумор Џ. Елиота, иако су хумора имали многи енглески _романсиери, може се сматрати као једна социална мисија њеног талента. У томе је једна од снага које тумаче моћ Џ. Елиота над читаоцима. То је поезија која се налази на сваком углу, И уноси свежину и радост у најмонотоније животе. То је оно што романе свих добрих енглеских хумориста, иако су улазили у најниже и најгоре у животу, чини таквима да их без зазора може читати младо и старо. Оно што је Текереј једном писао Дикенсу: „Благодаран сам вам за наивни смех и благе, неупрљане странице,“ могло би се рећи и Џ. Елиоту. Њена фантазија је мања од Дикенсове, али њен хумор је још бољи од његовога, никад не да да људи буду карикатуре, да изађу из природе и истине. Њен хумор више потсећа на Филдингов и Голдсмитов, хумор без нервозно грчевитих комика, без понављања нађене поенте, без претходне спреме за велики шлагер. Њен хумор је у животу то што су пузавице ружице на неком старом, рабатном и поцрнелом дрвеном оквиру.

ж ж «

Један енглески историчар каже на једном месту: „За искуство је битно потребна једна ствар, а то је природа која уме да искуси.“ Џ. Елиот је била таква природа. Најбоље је написала оно што је видела или проживела, што је могла описати или кроз машту још једаред опсервирати. Инвентивна њена снага је далеко слабија. Али драмски снажна испадају она до крајности једноставна места, где неколико својих речи говори непобитна, гола и топла истина искуства. Међутим, баш зато што је мање маш-