Адам Бид

ххМ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

снага да доврши роман са оним еланом и оном психолошком тачношћу са којима га је развијала. Умори се од борбе коју је борила и изборила, али у чије резултате ипак сасвим не верује; опусти главу и руке, и свеједно јој је ако ће нешто и застранити. Тако роман Воденица на Флоси нагло малаксава у трећој књизи. Мага, која носи у себи дубину и светлост даровитог и карактерног бића, пада, на крају, у баналан, чисто физиолошки занос за безначајног Стевана Геста. А у Адаму Биду, Адам се некако стрмо“ главо брзо заљубљује у сушту противност Хете, у Дајну; Дајна, за религиозни идеал опредељена Дајна удаје се; а о осуђеној, у доживотну казну баченој Хети не чујемо више ништа баш после рехуманизирања и очишћења њеног. Џ. Елиот као да хоће да. каже: људи се покрхају као дрвене играчке, свршавају у баналности, а' велико, лепо, вредно, плодно и пажње достојно је само страдање. У Дајнином писму Сету Биду стоји: „„Баскрајна љубав је што и страдање.“ Такви су завршни акорди; то јест, ако и не дође оно што ће сасвим ишчупати срце из груди, и пролити крв човека каошто се из чаше пролије вода — свеједно, однекуд крв капље и кад је човеку добро.

Адам Бид је, како је речено, најпопуларније дело Џ. Елиота, особито у Енглеској. Прво зато, што са Особитом снагом и топлином црта старинско село и обичај; а друго зато, што је Адам цео човек британске расе. У Адаму су све одлике Енглеза, У њему су и неке негативне стране енглеског карактера; али добрим делом оне са којима се енглеска раса поноси: гордост, педантна тачност, уживање у акцији и презирање снова, нека врста тврдоглавости чак и у осећајима. Адам је персонификација морала дужности и морала љубави. Илустрација факта да енглески народ није формиран друштвеним духом, него моралним осећањем. Адам би се застидео само онда кад би напустио пут којим га савест води. Он је ташт само онда кад ради нешто врло тешко. Једном речју, „елитни карактер“, како за њега каже на једном месту млади Артур Дониторн. — Пленерска