Адам Бид

АДАМ БИД 557

Али овог другог пута она се обазре. Какав жарко заљубљени поглед паде из милих сивих њених очију на овога црнооког човека! Она се не трже угледавши Адама, не рече ништа, него пође к њему, тако да ју је његова мишица могла обухватити око паса.

Ишли су ћутећи, а вреле сузе падаху. Адам је био срећан и не говораше ништа. Дајна прва проговори: — Адаме — рече — божја је воља. Моја је душа тако везана за вашу, да би живети без вас значило живети с пола живота. И у овом тренутку, кад стесамном, и кад осећам да су нам срца испуњена истом љубављу, ја понова имам силну снагу да носим и вршим вољу нашег Оца Небеског, коју сам раније била изгубила.

Адам застаде и погледа у њене искрене очи.

— Више се дакле нећемо растајати, Дајна, док нас смрт не растави 2

Пољубише се испуњени радошћу.

Шта има веће за две људске душе него да осете да су спојене за навек, да ће се узајамно крепити у сваком раду, да ће се ослањати једна на другу у свакој тузи, тешити се у болу, бити једна с другом у тихим немим успоменама кад дође тренутак последњег растанка 2

ПЕГЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА. Свадбена звона.

Нешто више од месец дана после оног састанка на брду, једнога мразнога јутра крајем новембра, венчали су се Адам и Дајна.

То је био крупан догађај у селу. Сви Барџови људи су тога дана имали одмор, а Појзерови исто тако; и већина их је дошла у најсвечанијем оделу на венчање. Мучно би се нашао и један становник у Хејслопу, који је споменут у овој књизи и који је остао у парохији до тога новембарског дана — да није био у цркви да види Адама и Дајну, или стајао близу црквених врата да их поздрави кад прођу. Г-ђа Ервајн и њене кћери чекале су пред црквеном капијом