Адам Бид

АДАМ БИД 39

дели нас по тананом ткиву мозга; меша супротности; везује нас крвавим везама са бићима која нас одбијају сваким својим покретом. Чујемо понекад да глас, исти као наш, изражава мисли које ми презиремо; видимо очи, ах, тако јако сличне очима наше мајке, које се одвр«ћају од нас сасвим туђе; а наше љубљено мезимче нас тек: изненади цртама и гестима наше сестре од које смо се много година раније растали у огорчењу. Отац наш, од кога смо наследили све што је најбоље у нама — дар за механику, осећање складности, вештину у руци која уме облике да моделира — тај отац нас кињи и срамоти свакодневно својим недостацима и грешкама; давно умрла мајка, чије црте видимо у огледалу, кад посматрамо своје, мало већ старошћу изборано лице — мучила је некад наше младе душе претераном бригом и безразложним упорствима.

Тако један узнемирен и брижан глас матере која воли чу се кад Лизбета рече:

— Па седам је већ прошло, сине. Ти си у стању остати на раду као да чекаш рођење последњег ч0века. А знам да ти је потреба да вечераш. А где је Сет2 Отишао сигурно опет некуда на проповед 2

— Са Сетом је све у реду, мати, не узнемируј се. Него где је отац 2 — упита Адам, живо улазећи у кућу, и погледајући у собу с лева, која је служила као радионица. — Зар није израдио сандук за Толера 2 Видим да све стоји како сам ја јутрос оставио.

— Израдио сандук! — рече Лизбета, идући за Адамом, и плетући непрестано, иако је у исто време брижно гледала у сина. — Е, синко, отишао је јутрос у Тредлстон, па га још нема. Биће да је опет тамо, код ГПреврнутих кола.

Адам поцрвене од љутине. Не рече ништа, него скиде капут и поче да засукује рукаве.

— Шта ћеш то, Адаме» — рече мати, а немир јој се осети у гласу и показа у погледу. — Ваљда нећеш опет на рад, пре него што си вечерао 2

Адам беше толико љут, да не одговори, само уђе у радионицу. Али мати баци плетиво, похита за