Адам Бид

40 у ЦОРЏ ЕЛИОТ

њим, ухвати га за руку и рече гласом тужног пребацивања: |

— Не, сине, нећеш радити пре него што вечераш. Има кромпира у сосу, онако како их ти волиш. Оставила сам их нарочито за тебе. Ходи вечерај, хајде.

— Остави ме — рече Адам набусито, отури је, и дохвати једну од дасака што су биле наслоњене уза зид. — Лако је теби говорити о вечери; обећали смо да ће сандук бити готов, и бити у Брогстону сутра у седам сати изјутра, а овамо још ни један чавао није укуцан. Сит сам једа, не могу окусити ништа.

— Па ти не можеш свршити тај сандук! — рече Лизбета. — То значи да паднеш од умора. 'Морао би целу ноћ радити.

— Шта то мари колико ће трајати! Зар нисмо обећали сандук Може ли се човек сахранити без сандука2 Пре ћу руке поломити, него што ћу тако ·заваравати људе. Дође ми да побесним кад помислим у шта смо сад запали. Али нека, скоро ћу ја свему томе учинити крај. Превише ми је већ свега.

Лизбети није била првина да чује ту претњу; и, да је била паметна, она би се лепо одмакла, и поћутала један добар сат. Али оно што је жену најтеже научити, то је да никад не говори човеку кад је љут, или кад је пијан. Лизбета седе за тезгу и поче плакати; а кад се наплакала толико да јој. глас поста сушта јадиковка, она поче:

— Не, не сине; нећеш ваљда терати тако далеко да одеш, и мајци твојој срце да пукне, а оца да доведеш до пропасти. Не желиш ваљда да мене понесу у гробље, а ти да ме испратиш. Ја не би могла мирно у гробу лежати кад те не би видела на последњем часу; како би ти и јавили да ја умирем, ако одеш некуда далеко да радиш; а Сет, то је сигурно, одмах би за тобом; а отац твој није у стању да држи перо, јер му дрхће рука, а уз то још можда и да не · знамо где си. Мораш опраштати оцу, не смеш бити тако љут на њега. Он је био добар отац према теби пре него што је почео да пије. Он је способан мајстор, и он је тебе изучио занату, а мене никад није