Адам Бид
АДАМ БИД Пе
— Не, ја ћу седети док Сет не дође. Он ће сигурно скоро бити ту.
Било је прошло девет сати по домаћем часовнику, који је увек нешто мало ишао унапред; пре него што ће искуцати десет, подиже се реза, и уђе Сет. Приближујући се кући чуо је шум алата.
— Како то, мати, зар отац још ради у ово доба 2
— Није то отац што ради; могао би баш и да знаш, ко ради, да ти глава није пуна проповеди; то ти је брат, он је онај који све ради, јер се никад нико други и не лаћа посла.
Лизбета сад више не мишљаше престати; Сета се није бојала, и обично би у његове уши сручила сву јадиковку коју скриваше у себи због страха од Адама. Сет није матери рекао никад једне опоре речи; страшљиви обично изливају своје незадовољство на благима. Сет је, међутим, узнемирен, ушао у радионицу. _
— А шта је то, Аде2 Зар је отац заборавио за сандук 2
— Па да, стара прича. Ја ћу га довршити рече Адам, подиже главу и погледа у брата ведрим, сјајним својим погледом. — А шта је с тобом 2 Теби се канда нешто непријатно десило 2
Сетове очи беху црвене, а на његовом благом лицу се видела дубока утученост.
— Да, Аде; али то је нешто што се мора поднети, и не може се друкчије. А зар ти ниси био у школи, вечерас 2
— У школи Не. Школа може чекати — рече Адам, и настави да удара чекићем.
— Дај сад ја да радим, а ти иди лези.
— Не, Сете; боље је да ја и наставим, кад сам се већ загрејао. Ти ћеш ми само помоћи да сандук однесемо у Брокстон, кад буде готов; пробудићу те ја у зору. Иди сад па вечерај, и само затвори врата, да не чујем кад мати стане говорити.
Сет је знао: кад Адам нешто каже, то је казано, и нема преокретања и обрлаћивања.Мало тешка срца се окрете и уђе у кујну.