Адам Бид

| ПРЕДГОВОР “

низ есеја. Најбољи енглески роман, роман ХЕХ века, спремили су не само романсиери пређашњег века, него и они чудни, оригинални прозаисти, какав је био, на пример, Свифт, (1667—1745), писац Гуливера, Дефо, (1661—1731), писац Робинзона,м други, који су се ванредним својим маштама служили да би дали израза филозофским и друштвеним идејама. Велику енгле· ску истину је дакле казао Вордсворд, написавши у својој песми Рге!и де да је „Машта, у ствари,

Само друго име за апсолутно И јасно проницање, за ширину духа,

За Разум у његовој најјачој понесености.“ жож

Роман Х1Х века, то је једна од најважнијих глава у историји енглеске књижевности. Испред свих романсиера тога доба иде Дикенс; за њим долазе, од најкрупнијих, Текереј и Џорџ Елиот, па Мередит, и Харди, који, као старац од 86 година, живи још и данас. Главна тенденција мисли, ако је слободно рећи, и маште ударала је у Х1Х веку у позитивно; тежила познавању науке и извођењу социалних рефорама. У свима романима тога доба пуно је критике и рефлексије. Али је у њима пунои најбоље уметности; са романсиерима тога доба долази у Енглеској роман живописног елемента и покрета, и реалних догађаја и личности. То више није невероватно авантуристички, фантастични, сентиментални или језовити роман, него роман који, сконцетрисан више на карактеру или више на догађају, разрађује и слика судбину обичних људи и жена. Морална тенденција се не губи, али морал се третира више као религија дела него као верска идеја о греху. На место сентименталних санкција долазе стварни аргументи и последице. Тражи се, крај свег инстинктивног моралног суда, интелектуална јасноћа за све, разлог за сваку дужност. Има се храброст рећи свако искуство, поставити ма које питање. Џорџ Елиот, која ће касније, у Адаму Биду, дати тип високо моралног карактера у методискињи Дајни, постављала је пре тога разна питања о чудним