Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

и победе у руци — јер има утисака и сувише јаких, и сувише дубоких да би били преведени у речи. Хтело би се да се вичу, да се свим простором урлају, а то је немогуће, то је п сувише узвишено. Само гледајући на планини залаза

сунца, могла би се материјализирати мисао да се било једав од изабраних богова, коме је било дозвољено да присуствује сличном призору. Оно што смо осећали могли смо само слабо да изразимо, са сузама у очима и ускликом: „Живела Србија!" Наши мртви били су у нама и они су водили наше кораке.

И једног јутра ми смо пред собом видели Београд. Сви смо једним инстинктивним покретом скинули наше шлемов= као онога дана, када смо после заузећа Кајмакчалана ставили ногу на најзад ослобођену српску земљу. Ушли смо У мученичку престоницу пешке, побожно. Нико, сем ако ви нисте присуствовали, неће вам моћи рећи шта је то био дан последњег ослобођења, дан свршетка рата. Ако данас на њега мислим ја га видим као нематеријалан дан, дан сна. Ов је био награда за оне који нису губили веру у Србију; ог је био апотеоза српског војника.

Ту се завршава историја српског војника Великога Рата. (Она је једна од најлешштих и најславнијих. Данашња омладино, не заборави је! Сети се да су мртви живи, као што је то наговестио један славни француски херој. Ти мртви те гледају, ти мртви рачунају на тебе за довршавање дела, које су они започели. Доврши га, да би најзад могли вечито да спавају.

Да, наши славни мртви Великога Рата припадају нама. Гамбета — велики француски родољуб и који је, зато што је био велики родољуб Пру ке. земље, у исти мах био и велики пријатељ Србије — рекао је на једној знаменитој седници, говорећи о изгубљеном Алзасу и Лорену: „Не говоримо о томе никад, пи мислимо на то увек!“ Ми, ви, мислећи на ослободилачки рат, на наше мртве, ми ћемо узвикнути: Мислимо на њих увек и говоримо о њима увек!

Београд 19 јула 1925. Р. А. Рајс

- Превео са француског рукописа Н. Т.)

40