Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

U susret viri jedna koščata ruka iz snega i kao da pila: Kuda? No oni se ne osvrću na io, vuku obešene puške o ramenima i, ćutke, jedva izvlačeći noge, idu dalje napred.

Kod silaza u klisuru začusmo kako se kao grad po šumi rasu puškaranje. Ne znađasmo šta li to dole biva u klisuri ı slazismo sa mukom strmogšlavom nizbrdicom, da su se samar konjima svlačili na vratove. Od stena i leda njihove moge su bile izranjavljene i na svakom su koraku posrtali. Morali smo da skinemo. stvari i da prvo njih svedemo, pa da se polom vratimo za stvari.

Sam ja ostadoh kraj denjkova da ih čuvam ı to u strami puta, kraj jedne stoletne bukve. Okolo mene svuda je bila surova divljina, led, stene i gora pod snegom. Pak dole u stešnjenoj klisuri, odozgo sa strmene visine, video sam vrlo umanljene ljude i stoku kao kakav sprovod. Stajao sam i čekao, ne primetivši neke volove, koji su bez gospodara, povezani ularima, rastureno išli po šumi i suljali se nizbrdicom. Odjednom, sasvim blizu pred sobom, opazih tako ularima povezana dva vola: Jedan sa jedne — drugi sa druge strane bukve, a konopac, kojim su povezani, tek što me ne beše obuhvatio oko vrata. Jedva sam imao Vremena da se padom zaklonim za drugu shranu bukve. Cuh, kako se denjkovi otisnuše i kako se sa hukom valjaju, zaustavljajući se za panjeve i stenje; — i Videh gde se jedan vo, usled zategntutosti konopca o bukvu, otisnu, stropošta i svalja pravo na mene. No.u tom trenutku prekide se zategnuto uže i on poče da se sa kamenjem kovitla i survava u klisuru. Ali kako putanja, kojom se u nju slazi, vijuga ı seče pravac njegova kotrljanja, to se on na njoj zaustavi, podiže i produži dalje pul, kao da mu ništa nije ni bilo! Za njime, u isto vreme, bio je sišao i drtigi vo ı zajedno nastaviše put.

Kada ovo ispričah vojniku koji dođe da zajedno snesemo stvari, on, kao da se htela desiti kakva malenkost, sa čudnom grimasom, reče: „Gle, mogao si i da pogineš |"

Našavši jedva otisnute denjkove u silaženju saznah da Je malopređašnje puškaranje dolazilo od Arnauta, koji su nas prikriveni za slenjem, napali odozgo plotunima. U klisuri nadosmo i rarijene, i, dok se odmarasmo, očevidci nam pričahu o napadu.

Tada se u klisuri začu potmulo treskanje.

— lvan! uzviknusmo svi u jedan glas.

Čeliri para konja, kod kojih je svaki mišić bio napregnut, i preko stenja i velikih kamenova, dok su točkovi odskakali vukli su kao ale top — čak i dovde dovučen. Kraj njega je, na jedmom vojniku, jašio kapetan Ivan, koga prilikom napada Arnauti behu ranili u grudi. Oborene glave, ali još ne klonuo, on je još uvek vikao:

— Napred, samo napred!

Dragomir Prokić.