Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

По пустим и мочварним скадарским пољима пропадају беспомоћно некада силовити коњи и велики јунаци. Тако је данас смрт постала природна ствар да се ине ужасава, када се осване до мртвог друга.

Ћути се с болом и своде се очи да не гледају ужас. А унутра: блистају као најсветлије звезде сећања, сећања, сећања.

Сва су ту лепа, мила п нежна. И у тим часовима заборавља се јад који ломи дух и у полу сну се пева и плаче у исти мах, као пренети у далеко детињство, са песмом саосећајном и болном:

А што шијеш, стара мајко, Зашто ломиш старе руке

Црвен сарафан 2 Кад је узаман 2“ —

И сузе капљу, да гасе жар. — сузе горке п очајне....

Глад, која гони да се украде и убија, натерала је људе да и по буњиштима траже храну. Испијени до костију лутају, као живе мумије, улицама п купе за храну сваки отпадак што на путу нађу. |

Са муком и по скупе новце ја п мој друг купили смо један ћурећи батак и севши на неким рушевинама крај пута, халапљиво смо јели. Нисмо ни приметили два бедна заробљеника, који су се до нас бојажљиво привукли и нешто жељно ишчекивали.

А када бацисмо добро оглодане коске тада, у исти мах, обојица као пси стрчаше за њима, грабећи се пи гушајући се ко ће више узети.

Један који је био јачи оте из руку слабијег и, са животињском халапљивошћу, поче зубима да глође и крца бачене кости. А слабији га је болно посматрао са погледом који му је завидео на такој добити, па се савио да покупи најситније комадиће, које јачи не беше узео. —

Већ смо се били удаљавали од валонске обале и наша је лађа почињала да пуном паром руби море. Пропали и бедни, после дугодневног пута — стајали смо на крову и гледали за земљом, од које смо се сасвим почињали да удаљујемо. Сви смо погружено ћутали, Одједном као крик нас свију један наш војник — најбољи певач у целом пуку силно запева и његов бол расу се морем: Тамо далеко, крај плава Дунава Тамо је земља моја, тамо је Србија И то нас потресе да сви извадисмо своје рупце и брисасмо своје очи од суза, у сусрет сунцу које је залазило · Никола Тодоровић