Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

Kad je ko doveden u logor, morao je najpre ići u kupa"Но, да зе ртеођбисе 1 оКцра. Tako ı Radonjić u pratnji Jednog vojnika, napusti Капсејанји, оде је ха tako kratko vreme mnosSo video i razumeo 1 koračao pred vojnikom, natovaren briSama i strahom od Života, koji mu u logoru predstoji.

U zgradi kupatila nalazila se jedna grupa zarobljenika, koja je već bila unutra u odelenju za kupanje. Kad je Radonjić bio gotov i on je ušao. Niko na njega nije skrenuo pažnju, i ako su ga primetili. Bilo je sasvim vidno, jer nije bilo pare, a veliki prozori su dosta osvetljavali. Zastao je ı posmatrao. Zaprepastio se. Nije mogao verovati očima, da li je san ili java, da li se pod iuševima nalaze Živa bića ili prikovani kosturi, Kada i basena nije bilo, već samo tuševi, koji su se prosipali po telima, koja se nisu micala, niti davala znaka života. Prišao je bliže. Jedan se okrenu, Velike duboke oči su zjapile. Ovaj se pokrenu i oslanjnjući se na druge, priđe Radonjiću. Radonjić sa obuhvati jednim pogledom.

— Vi ste sad došli u logor, — reče om,

— Olkud znate? — upita Radonjić.

— Dajte mi prvo ruku, da ne padnem. Nesvestica!,.

Radonjić posluša. Lednu ga hladna koščata ruka.

— lo nije teško znali, — produži on. Da ste juče došli, Već bi se na Vama poznalo, već bi drukčije izgledali.

— Nisam znao kakav je život u logoru. Mislio sam da se ovde samo gladuje . . .

— A sad znate? . . Hm! Još je rano da znate, jer da ste znali, ne bi dopustili, da Vas živa ovamo dovedu. Pobegli bi, ili ma šta drugo učinili, pre no što bi ovamo došli Ali se to sada ne da popraviti,

— Jeste li odavno u logoru?

On kao da nije čuo pitanje, Mislio je gledajući kroz veliki ргохог,

— Treba biti junak, — reče mu Radonjić, kao da sa hteo tešiti. Neće ovo dugo trajati. Ne treba izgubiti nadu.

— Hm! Biti junak?! Lepa uteha. Mi smo junaci. Umiremo bez suza, ali nemamo snage, da se nadamo.

— A odakle ste?

U nekoliko reči se prestavio. Bio je iz „Jezera u Crnoj Gori. Zvao se Radoje Karadžić. Interniran je od kuće. Govorio je polako, bono, svaku reč na slogove. Mlad, jedva dvadeset godina. Razvijen, kao atleta, ali se to samo po kostima moglo ceniti, Jer je bio vrlo oslabio. Trbuh mu se slepio uz kičmu, da bi ga čovek u jednoj šaci obuhvatio.

— Jeste li odavno u logoru?

— Odavno. Ni sam ne znam od kad. Ovde se datumi brzo zaboravljaju. Mislio sam da ću davno umreti, ali eto, vučem se i dalje, A pravo da Vam kažem, mi se smrti nimalo ne bojimo. Ža nas je oha nešto sasvim obično, svakodnevno. Čak zavidimo,

(о