Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

Без завичаја

(Записци, нађени у посмртној заоставштини једног младог изгнаника.“)

Отисли смо се из затона на пуно море. Две црне катарке, као два горостасна бора, стреме у густи хоризонт. Дим се отколутава за нама и губи, као што се губи водена бразда, коју руби наш брод.

Куда и докле2 Где ли ћемо наћи одмора и мира, ми луталицег Шта ли ће нам донети сутра: осмех или сузуг

Брод стреми... Далеко звезде ничу у дубоком своду као споменови. Ноћ, бескрајна ноћ.

Неизвесност спава свуда на пучини,

О, море! Колико снова некад у души мојој стварала је помисао на шум твојих таласа и бескрајност твоје воде, када сам, мали дечак, пуштао лађицу од хартије низ набујалу воду, после кише, у олуку наше улице ..

И када сам изваљен, на зеленој трави, с вечери, немо загледан у звезде над собом, — проводио време у сањању, о теби, море, — о великим путовањима и чудним страним земљама, док је мирисала липа, зујали јеленци и носороси и облетао слепи миш.

А сада — а сада; —

Како ме и сама мисао ужасава, да сам то на теби, море, и да ме овај брод носи све даље од завичаја, као роба на старим

галијама.

Измамила ме светла морска ноћ на кров од брода.

Стојим сам, наслоњен о ограду и гледам око себе хладну, језиву месечину, која се као златно-срмена слама расула по таласима.

Чини ми се, као пренет у неки сан, да си ти крај мене, мила моја другарице из детињства и да заједно сад путујемо, срећни и задовољни, некуда далеко.

Идемо у неки крај, ни сам незнам куда и сада изишли у ноћи, са бродове ограде, посматрамо звезде и море.

Море прска и брод се љуља.

Ја сам стојим наслоњен о ограду као сужањ, а крај себе видим једну црну госпођу, под велом, како ме сузних очију гледа. —

Сваког се дана питам; шта ћу ја овде, на овом пустом острву = Сваког се дана сетим: шта бих сада у завичају радио Сваког се дана забринем: да ли су, Боже, живиг %) Нешто од ових записака штампано је у часопису „Венцу“. Пр. Ур.