Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

А |

1 докле тутње поља и планине, И У одблеску зоре,

· Они — сви млади, лепи и блистави Као зраци горе, 5 И руше бране и иду у слави, МПут свога краја и својих домова, Носећи сунце своје домовине,

Као у часу кад Бог васкрсава, Тренутка тога, Код црних гробара народа мога, Завлада (Страва. Мој народ — који као Христос страда, Кога су хтеле у бездане стрти Сва зла, све муке, сва јада Са себе тешке окове стресе И изнад смрти Васкрсао се у живот узнесе. Јован Петровић

Spomenik zahvalnosti Francuskoj

АКо je istinita reč Danteova da nema većeg bola nego зесан зе и bedi srećnog doba, istina je i da spomen mna crne dane osvelljava uirvene slaze koje vode budućnosti. Jer veliki bol je najbolji učitelj, i nepresušni izvor snage, za pojedince kao i za čitave narode: jer svako Kosovo nosi u sebi klicu Vaskrsa.

Naše uši tako zaglušuje graja lariseja i trgovaca patriotizma da se sve ređe Čuje onaj meki. glas iz prošlosti koji kao čarobna plima plavi srca i oplemenjuje duše, Ali on se ničim ne da ugušiti, i blagotvorno je slušati Sa, On nam danas dočarava jednu uzbudljivu, starozavetnu, povest, koja se dogodila tako davno... pre deset godina.

Bežeći od ropstva, čitav jedan narod, i borci i slarci, i žene i deca, krenuo se u izgnanstvo, kroz puste i neprohodne krševe, do Plave Pučine čiji se talasi pred njim nisu otvorili kao nekad vali Crvenog Mora pred narodom Izrailjevim. Uzalud je on pružao ruke nebu: ofuda su mesto mane padale bombe. Uzalud je izgledao pomoć od kovarnih suseda: oni su trgovali njegovom nesrećom, |I kad je već počeo gubiti svaku nadu, na vidiku se ukazaše lade dalekog saveznika i ono što se još moSlo spasli vaskrsava ne jednom toplom ostrvu, Ali daleki saveznik čini još više, spasava budućnost svoga malog prijatelja: njegovu omladinu. Ma da i sam ranjen i ugrožen, on prevozi preko okeana mlade izbeslice, otvara im velikodušno svoje do-