Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

Нарочито се истине да се занатлије и трговци још увек баве пољопривредом и да настоје да остану и даље земљорадници. У области друштвеног, политичког и интелектуалног живота, изолованост се све више смањује. Сељаци села Морет читају новине, слушају радио, интересују се за проблеме опште, а не само свога села. Мање се интересују за цркву, више за политику. Облици заједничког рада остали су скоро исти. Косе у трупами, код суседа и пријатеља, нешто слично нашој моби и зареду. Састају се да уз песму и причу очисте орахе, као што то чине наши сељаци за комишање кукуруза. Као што се из света овога види, од почетна кризе у коју су запали сељаци села Морет нашли су се између две супротне тежгье. Растрзани између нове цивилизације, материјално јаче од њихове и коју нису успели да апсорбују, и привржености старим навикама, они покушавају да се одрже у тим сложении приликама. Али, у томе нису сви успели. Они којима њихове земље не дају довољно ни за најскромнији живот приморани су да се исељавају. Према подацима полиса 1846 године било je 527 становника, а сто година доцније, 1946 њихов број je спао на 204. Смањивањем броја становника на мање од половине у току једног века, највиднија je манифестација кризе коју село Морет сада преживљава. Опадање становништва не долази услед ограничавања рађања, како би то могло на први поглед изгледати; њихове породице и далье имају онолико деце колико су и раније имале. Становништво je опало због исељавања. Исељавање je изазвало опадање становништва не само директно, већ и индиректно, пошто су се исељавали млађи, те je у селу број оних који су у годинама да рађају децу опао не само апсолутно, него и релативно. Иако je исељавање дошло као последица промена у привреди, и оно je са своје стране утицало на те промене. И једна и друга појава имају свој узрок у техничком развитку крајем XIX века, који je изазвао промене у друштвеном животу уопште, па и у друштвеном животу овог алписког села. Међу онима који су се иселили, мали je број њих отишао у градове. У град су отишли слуге и надничари, који су захваљујући развитку саобраћаја постали свесни свог тешког положаја. Наднице у пољопривреди су мање него у индустрији, и уколико се пољопривредни и индустриски рад могу поредити, пољопривредни рад захтева више времена и напора, док je у индустрији краће радио време боље плаћено. Индустрија, која се нагло развија, тражи нове раднике, и пољопривредни радници су напустили село да би се запослили у фабрикама. Остали исељеници из села већином су се распрострли по околини, остајући земљорадници. Из тога се може извући закључак, да сељаци напуштају село пошто су приморани да га напусте, јер земља не даје довољно, а не зато што их привлаче градови. Они избегавају да напусте село чак и кад земља даје мало, а рад je тежак и скуп. Има чак случајева да синови остану да живе са родитељима и да се не ожене, јер за више породица нема довољно хлеба и рада на подељеном имању. Они остају на земљи докле год je то могуће. За последњих двадесет година исељавање je успорено, и у томе се, као и у инсистирању на поликултури, огледа тежња сељака да остану верни земљи и старом начину живота. Иако су вољни да прихвате технику покушали су да се одупру њеним економско-друштвеним последицама .