Анали Правног факултета у Београду

ције, с једне стране, a дезагрегација римске порошице (која je у овом времену узела маха), потпуно попуштање старог патријархалног морала и луксузан, беспослички, готово разблудни живот римских робовласника, који се почиње увлачити са почетном распадања робовласничког друштва и контактом са Истоком с друге стране. Но истовремено баш у овом времену масовна појава ексхередације sui и именовање extranei за наследнике преставља специјалну опасност за нобиле, који су се тада налазили у оштрој борби за опстанак са новим слојем робовласника еквестрима, који су производ нове економске структуре Рима. Јер за једног нобила, чија се економска база налазила у наслеђеном средњем земљишном поседу и наслеђеном породичном угледу који je омогућавао избор за магистрата, a чије je упориште био сенат, искључење из наслеђа значило je принудити га да се бави трговином, занатством или другим занимањима која су таквог човека водила у еквестре или популаре, или чак у пролетере. То je пак значило слабљење нобила у борби за очување својих позиција. Укратко, за интервенцију у овом питању, за ограничена слободе избора наследника и располагаема имовином, постојали су сви они разлози који су изазвали и кадукарне законе, и забрану сенаторима да именују за наследнике жене, и ограничение броја ослобођених робова. И ова интервенција, ограниченье слободе избора наследника и располагања имовином, дошла je чим су се такви случајеви почели у пракси појављивати, и то најпре у виду формалног нужног наследног права, затим у виду querela inofficiosi testament! и lex Furia testamentaria, lex Voconia и lex Falcidia. У старом праву оваквих ограничења и забране није било јер није било ни таквих случајева па није имало шта да се ограничи или забрани.

De cuius, дакле, није у првобитном римском праву могао искључити чланове своје породице (sui) из наслеђа, нити именовати за наследника некога странца (extraneus-a).

Др-

Драгомир Стојчевић

55

EXHEREDATIO SUT