Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

65

споразум дозвољен он може бити учињен изрично, а према законодавствима појединих држава и прећутно (2). У овом последњем случају на тај начин што he се усвојити или тзв. избрани домицил за конкретен случај (као наир, у Француској) или што he се странна упустити у спор пред страним судом не истичући приговор ненадлежности страног суда. Неистицагье оваквог приговора пред страним судом чак и онда када држава којој припада парнична странка (физичко или правно лице) не признаје тзв. прећутну пророгацију, повлачи за собом одређене правке последице у међународном опсегу. Наиме, иако законодавство једне државе или вьена пракса (као напр. у Аустрији, или по праву бив. Југославије) (3) не признаје прећутну пророгацију, иако страну судску одлуку на њој засновану неће сматрати као одлуку надлежног суда у смислу својих прописа и као такву je неће признати и извршити на својој територији, ипак с обзиром на свестрани међународни економски промет и у вези са околношћу да се принудно извршење може поставити и у другим земльама, где се имовина (роба, покретне и непокретне ствари уопште, и права) извршеникова буде налазила нестављање приговора ненадлежности страног суда има за последицу у читавом низу западноевропских држава схватање да пророгации a постоји, да je на основу нье страни суд био надлежан и да се принудно извршење или признање стране судске одлуке не може одбити у таквом случају због ненадлежности страног суда. Даља правка последица оваквог пропуштања нестављања приговора ненадлежности страног суда наступа и у оном случају када je поред спора у страној земљи поведен и спор у домаћој землей по истом основу и између истих парничних страна. Ако овај приговор није стављен пред страним судом, а нови спор je поведен у другој земљи, која иначе усваја приговор литиспенденције у смислу међународног приватног права, истицагье приговора да парница већ

privé. Париз, 1949, стр. 707. и I. Р. Nlboyet, Cours de Droit International privé Français. 2-издање, Париз, 1949, стр. 651), дотле у праву Енглеске и Америке, на пророгацију, којом би се одузимала јурисдикција њихових судова негативно се гледа, док се сасвим другојачији став заузима у погледу проширења надлежности својих судова (в. Лунц, Международное Частное Право, 1949, глава XVII, g (2). По немачком праву питање пророгације je знатно шире поставлено (в, Е. Riezler, Internationales Zlvllprozessreoht, Берлин, 1949. стр. 533 и сл.). Пророгација je дозвољена и по праву Аустрије, СССР-a и других земаља.

(2) Такав je слурај са француском прайсом в. Batlffol, op. cit. стр. 708 и Niboyet, op. cit. стр. 651; за право В. Британије, в, ~F oreign ludgment Act”, од 1933, чији je превод дат на француском језику у Clunet, г. 1934, стр. 502 —513 (§ 3, под 1 пом. закона); за право Италије, в. зак. о грађ. суд. поступку од 1940, чл. 4; за право Белгије, в. Е. Vroonen, De la force extraterritoriale des jugements étrangers, теза, 1919, стр. 156 и сл.

(3) В. одлуке цитиране код А. Бачмеџеља, Коментар Југословенског извршног поступка, 1932, стр. 22.

Анали Правног факултета у Београду 5