Анали Правног факултета у Београду

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„основ”, али je поред тог основа потребно још нешто друто. То, уосталом, каже и др. Ђорђевић кад тражи „материјалну потврду” тог основа. Она се налази најпре у националној територији. У том.погледу нема никакве разлике између република и децентрализованих јединица. Додуше, границе републике не могу се мењати без њеног пристанка, али je то у начелу у нашој држави (ко ja почива на принципу територијалног самоуправљања радног народа и поштовању права националних мањина) случај и с границама свих самоуправних јединица, а пре света с аутономним јединицама, без обзира да ли устав то изрично каже или не. Друга „потврда” je у пуној равноправности република. Она, доиста, постоји, али није довољна да се њом означи сувереност република. И општине су равноправие међусобно али ипак нису суверене. Није важно бити равноправан, него je важно у чему (у којим правима) постоји равноправност. Садржина равноправности није одређена самим форыалним појмом равноправности. Уколико je др. Ђорђевић овде мислио на нешто друто, найме, на учествовање република у формирању воље федерапије, онда je тај аргумент далекосежнији и треба се на њему дуже задржати. Заиста, већ смо напоменули да републике учествују „као такве” у формирању воље федерације, док то није случај с децентрализованим јединицама, бар у начелу. Отуд неки извлаче закључак да се државна воља федерације не може формирати без воље држазачланица, тј. да она није самостална вол>а, тј. да су државе-чланице носиоци самосталне државне воље, тј. да њихове воље формирају вољу федерације, тј. да су оне суверене. Размотримо најпре питање у начелу, па онда његово решење код нас. Воље држава-чланица су заиста самосталне ако се воља федерације образује искључиво вольом федералних јединица као таквих, тј. кад државе-чланице имају свака један глас при формирању те воље, и кад je за ту вољу потребна једногласност. То je, међутим, случај само у потпуној конфедерацији, а тада нема ни суверене централке власти. У сваком другом случају, постоји самостална воља федерације, а не постоји самостална воља држава-чланица (напр. кад свака држава има један глас, али већина, ма и квалификована, одлучује итсл,). Поготову се самосталност федерације ојачава кад поред воља држава-чланица као таквих у формирању воље федерације учествују и други чиниоци (напр. кад поред једног парламентарног дома у коме су претстављене државе-чланице као такве постони и дом који претставља федерацију као целину). Учешће воље држава-чланица и њихова самосталност се скоро сасвим губе кад државе-чланице нису претстављене „као такве”, тј. кад њих претставља више претставника који не морају доносити једногласну одлуку него сваки слободно гласа, и може своје гласове придружити гласовима претставника друге државе-чланице (напр. кад свака држава-чланица у дому који те државе претставља има, рецимо, десет