Анали Правног факултета у Београду

СУД СКА ПРАКСА

217

и по овом важном проблему, на коме ћемо се ми овде само и задржати. Ради се, дакле, о питању колико je шпедитер одговоран за штету на роби насталу при превозу кривицом воаара (боље рећи за штету за коју je возар одговоран по закону) са којим je пшедитер закључио уговор о превозу робе за рачун пошиљаоца (или евентуално примаоца) робе. Према томе, овде не долази случај ако je на роби за време превоза штета настала не кривицом возара него пшедитера. Исто тако, овде не долази ни случај кад je пшедитер сам вршио превоз робе, кад он за штету при превозу одговара по правилима за одговорност возара. Положај шпедитера уопште није регулисан у упоредыом праву. У том погледу у савременом трговинском праву постоје два основна схватања: схватање англосаксонскот права и схватање европског континенталног права. По англосаксонском схватању шпедитер се сматра као агент пошшьаоца (односно примаоца) робе, те се сматра да он са возаром закЈвучује уговор не само за рачун него и у име поыгшьаоца. На тај начин ствара се непосредан однос између пошшьаоца и возара, а агентова одговорност према пошиљаоцу не постоји уколико je поступав савесно или уколико евентуално није гарантовао свом принципалу за успех посла (погодба del credere). По схватању, које je застушьено у европском континенталном праву, шпедитер уопште узев има положај комисионара, тј. он у промету иступа за рачун пошиљаоца а у своје име. Руски грађански законик и не регулише посебно посао шпедиције него га помиње само као једну врсту комисионог посла - чл. 275-а, а у француском праву шпедитер се назива „le commissionnaire de transport”. Међутим, по питању одговорности шпедитера за штету насталу при превозу међу појединим законодавствима постоје разлике. Док неки законици на послове шпедиције примењују углавном иста правила као и на остале комисионе послове, други пооштравају овде одговорност шпедитера у односу на остале комисионаре. Као главки претставници ових двају различитих схватања могу се узети Немачки трговински законик од 1861 год. (и доцнији од 1897 год.) и Француски трговински законик од 1807 год., јер су углавном они послужили као узор осталим законицима при решавању овог питаньа. Немачки трговински законик чини шпедитера одговорним, у начелу, само кад je шпедитер крив за рђав избор возара (culpa in eligendo). Важан изузетак од тог правила je случај кад je награда шпедитера уговорена у паушалном износу (мање важан изузетак je случај тзв. скупне шпедиције), у ком случају шпедитер одговара и за штету насталу кривицом возара. Закон je пооштрио овде одговорност шпедитера из разлога да се шпедитер, пошто има обезбеђен паушални износ, не би руководио тиме да ради постизања веће добити изабере јевтинијег а не поузданијег возара. Шпедитер, разуме