Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

473

вићевих истраживања ми бисмо имали y неколико и ред којим je он откривао проблеме. Али и кад би ови приговори били тачни они не би ништа одузимали од велике вредности ове књиге. Јер груписаше питања око три основне тачке није утицало на њихова решења. И кад би ce она друкчије груписала она ,би остала иста и Вукосављевић би их вероватно третирао на начин на који их je сада третирао, и дао нам исте резултате. Ти резултати су значајни и од велике важности за даља изучавања нашег села, a метод рада je модел како ce материјал прикупља на терену и како ce обрађује. Радници на овом пољу добиће овом књигом неопходан приручник за ову врсту студија, који им je до сада недостајао. Резултати до којих je Вукосављевић дошао испитујући проблеме y вези са настанком и развијањем земљишне својине били би y најкраћим потезима ови: Основно je да су својински односи на селу зависили од тштреба сељакове привреде. Иначе, земљишна својина на селу постала je, утлавном, пре два-три века, после мидрација, захватан,ем и крчењем, као и доцнијом деобом колективних земљишта. Она je настајала паралелно са разним облицима колективне својине. У почетку она није била оно што je данас. Сопотвеник, кога Вукосављевић радије назива власником, није имао сва овлашћења која чине потпуно право својине, већ само нека од њих. Заједници селу такође су припадала нека од тих овлашћења. Временом, са променом y привреди, власник je прибављао и она овлашћења која није имао, и тако употпуњавао своје право својине. У истој мери заједнида -je губила своја шзава. Тај процес je убрзан преласком са сточарства на ратарство. Због настале тескобе издељена су колекгивна земл>ишта и претворена y приватна. Нестајало je постепено утрина („селина”), па и „планина”. Тим колективним земљиштима Вукосављевић посвећује засебно поглавље. Он излаже режиме на њима са детаљима и утврђује однос између потреба којима оне одговарају и правила која важе за шихово искоришћавање. Вукосављевић сматра да права на земл>и на селу нису оно што ми називамо својином и он ce служи тим изразом због тога што нема бољег. Он сматра да je тај појам створен y другој средини, y средини са другојачим друштвеним односима и да ce само са великим оградама може употребити за описивање односа на селу кад ce ти односи тичу земље. Садржина тог права својине није ce само мешала током времена, она je била различита и y исто време на разним парцелама. To je зависило од места где су ce поједине парцеле налазиле. У том погледу Вукосављевић утврђује сукцесивно постојање три „распореда баштине”: „стари комасациони распоред баштина”, потески распоред y коме опет парцеле могу бити распоређене „линиски“ или „полигонски“, и, најзад, распоред који je резултат планског комасирања. На неких четрдесетак страница сва ова разна распоређивања су описана, a детаљно су дискутована и питања са њима y вези. Све ce то догађа y оквиру атара, који je територијална подлога и просторни оквир сељачког друштва, a чијем проучавању Вукосављевић посвећује четврто поглавље своје књиге. Пажљиво проучавање атара даје драгоцене податке о историји тог друштва, пошто су ce y атару депоиовапи током времена резултати разних збивања y том друштву. Овде ce не могу дискутовати ови резултати ни y целини ни поЈедини од њих. Вукосављевићевом књигом биће отворена или поново оживљена дискусија о многим проблемима социологије села, и то ће остати Вукосављевићева не мала заслуга. И ако ce на крају