Анали Правног факултета у Београду

ПРПКАЗИ

477

решавању проблема нексума, покушавају да нексум схвате и прикажу као правни институт који je извирао из економског и друштвеног живота раног Рима. Притом Веструп, и поред уочавања политичких и правних последица економске експлоатације сиромашних маса од стране владајуће класе Рима, сд стране патршдија (стр. 4), није ипак мота-о, што ће ce видети и на појединим његовим решењима, да ce отме старом схватању о директној зависности нексума од постојања друштвених редова патриција и плебејаца. Тиме je уништио, или бар оставио y врло далекој позадини економске корене нексума који су, независно од друштвене поделе на патриције и плебејце, засноване на бази крвне припадности генсу, извирали из поделе римског становншптва по приндипу богатства и ггрема томе били дијаметрално опречни са претходним уређењем Рима и деловали на његово разарање. Веструп, дакле, y методолошком погледу није отшпао много даље од Нибура и Митајса, чије резултате утлавном и заступа. Иако je Либтов врло далеко од примене дијалектике као научног метода, ипак треба констатовати да ce његово посматраље нексума, засновано на упоредном проучавању правних института код исторчских и петрифицираних народа на приближно истом економском развоју на ком ce налазио Рим y времену важења нексума, увелико приближио поставци историског материјализма о претежности развоја економике над развојем правних института. Али највећи напредак y методолошком погледу запажа ce y студији Леви-Брила. Леви-Брил je, између осталог, истакао да ce основни недостаци хипотеза о нексуму углавном своде на чињеницу што ~les historiens du droit romain qui se sont penchés sur ce sujet, juristes avant tout, ne se sont pas rendu un compte assez exact d” régime archaïque des transactions. Le point de vue économique leur a échappé” (стр. 97). Ha тај начин, иако не y потпуности дијалектички, што ce опажа y појединим аргументацијама, Леви-Брил ce y многоме приближио дијалектичком схватању основа нексума, У решавању суштине нексума као првом од конкретних питања из историје нексума, одмах су ce показале предности, односно недостаци појединих студија. За Веструпа, као што смо већ поменули, суштина нексума састојала ce наводно y томе што je то био правни посао којим су регулисани зајмовни односи између патсици ; а и плебејаца, при чему je дужник, ' симултано са настанком дуга, свечано залагао своју физичку особу y цил>у гарантије за испуњење примљене обавезе (стр. 12 сл.). Истицање симултаности између постанка зајма и гарантије за примљени зајам није потпуно ново y мишљењу Веструпа. Познато je да je ту мисао истакао већ Момзен (2), a да HHCv ни Нкбуп ни Митајс (3). У основи тог мишљења лежи идеја о „Schuld und Haftung” германских права и тежша да ce приближе мишљења Хушкеа и Митајса, уз извесно истицање Митајсове самопродаје. Сматрамо ипак да je такво гледиште погрешно и да нексум треба посматрати као јединствени акт правно засновану облигацију, заштићену на начин који je одговарао старом схватању заштите облигационих односа. Сем тога. код питања суштине нексума треба истаћи и једну другу оригиналну замисао Веструпа. Наиме, Веструп je нагласио да je поред нексума који je служио за регулисање зајмовних односа између патриција и плебејаца, sponsio

(2) Mommsen, Nexum, ZSS. 23 H., RA. 1902. P. 348, (3) Све до Anhang-a објављеног y ZSS, 25 H. RA, 1904.