Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

483

Што ce тиче момента претварања друштвене норме y правну, a y овоме писац жели да допуни Дигија, то би било онда кад ова постане правни обичај и тада ce намеће законодавцу. Правни обичај претставља емпириско друштвено искуство које потврђује критичко искуство правника. У погледу основа права, тј. његовог обавезног карактера, писац je мишљења да ce овај налази y природи заједничког добра датог друштва KOje има карактер личног добра за сваког члана заједнкце. Идеал заједничког добра je услов идеала личног усавршавања и намеће ce снагом безусловне заповести сваком човеку као разумном бићу. Но ово е друге стране значи да заједничко добро може да има карактер моралног идеала, идеала правде само онда ако претставља добро и за сваког члана групе. Ово појединачно добро узето je само y смислу „моралног живота”, идеала личног усавршавања. Тај ce идеал, по миииБењу писца, формира y сваком друштву као ~минималан заједнички идеал”. (Пример: Декларација права од 1789). На почетку другог дела књиге писац разматра питање субјекта права. Полазећи од тога да je стварност нормативног света вредност, он дефинише субјект права као „правни пропис о људској ативности, индивидуалноЈ шш колективној правно заштићеној с обзиром на друштвену вредност циљева којима тежи. Он (субјект праза-ДП) истовремено означава и центар интереса које ова активност задовољава и који су и сами заштићени с обзиром на њихову друштвену вредност.” Овим Реглад мисли да је решио и проблем правног лица, Што ce гиче цржаве као субјекта права, писац je мишљеша да ову треба различито посматрати y унутрашњем и међународном праву. У унутрашњем праву он негира истоветност државе и нације, јер сматра да национална заједница не може да има вредност y односу на саму себе. Зато закључује да y држави треба видети активност која има највећу вредност y окриљу нације, a то je делатност државног апарата. Другим речима, „држава je владајућа корпорација, сачињена од скупа владајућих и њихових службеника који зрше јавне cbvHKim ; e y окпиљу напионалне затеднице; или боље: скуп норми унутрашњег права које ce односи на ову корпорацију.” У међународном јавном праву, позитивном праву међународне заједнице, држава je нација која испуњава одређене услове (територија, политичка организација, сувереност). Пошто y овом својству има друштвену вредност за међународну заједницу, добија од међународног јавног покрета статус субјекта међународног права. Реглад сматра да ce овај теориски дуализам практично своди на јединство, јер међународно право обавезује државу и њене органе који су исти као и y унутрашњем праву. У погледу субјективног права, одбацујући сва учења која од воље чине елеменат права Шиндшајд. Јеттинек, Мкшу), Регпад задржава из Јеринговог учења интерес као битан елеменат субјективног права и ово дефинише као „признање и заштиту једиог интереса који ce односи на субlект права (активни субтект) a који (интерес-ДП) има друштвену вредност помоћу стварања путем правне норме дужности на терет једног или више других субјеката (пасивтшх субјеката)”. Последња глава другог дела посвећена je правној техници, Ту на прво место писац ставља формалне правне изворе као техничке ттоступке друштвеног, званичног испољавања права y материјалном