Анали Правног факултета у Београду

одељку 111 који носи исправнији наслов „Начелне одредбе о републичким органима власти“ (чл. 100 —111). Таквих одредаба налазимо и y уставима других федеративних држава, само што њихов број y тим уставима варира. A од тога колики je тај број, зависи и ширина права самоорганизације посебних јединица. Велики број таквих прописа y федеративном уставу зато не иде y прилог федеративног начела. Али с друге стране, природно je да ce организација посебних јединица y својим основним цртама подудара с организацијом федеративне државе, односно да основна начела која су примијењена y уставном уређењу федеративне државе буду примијењена и y уставном уређењу посебних јединица. A то ce осигурава на тај начин, да ce y федеративном уставу та начела пропишу као обавезна за посебне јединице. Федеративно начело, међутим, захтева, да ce y томе не иде преко тих начела, како ce не би озбиљније и непотребно сузило a евентуално и сасвим поништило право самоорганизације посебних јединица. Наш савезни Уставни закон углавном није прешао те границе, Он садржи о организацији народних република одредбе, које осигуравају с обзиром на основна начела подударност уставног уређаја народних република с уставним уређајем савезне државе. Ту ce ради о оној подударности тих уставних уређаја, без које ce не би могло говорити о државном јединству које je основа и сваке федеративне државе. Једино би ce можда за неке од тих одредаба савезног Уставног закона могла појавити сумња y то да су прекорачиле потребне границе. Ту мислимо нарочито на одредбу по којој ce републичка народна скупштина бира на четири године (чл. 103), и на одредбу y којој су одређени минимум и максимум броја чланова републичког извршног виjeha (чл, 107 ст. 2). На крају одељка Уставног закона који садржи начела о уставном уређењу народних република, речено je поново оно што каже и неукинути члан 11 Устава од 1946 да y складу с начелним одредбама савезног Уставног закона свака народна република доноси самостално. свој уставни закон (чл. 112). 2. Одредбе Уставног закона, y којима су постављена начела о уставном уређењу народних република, важе подједнако за све народне републике. Међутим, за HP Србију тај je закон поставио и нека начела с обзиром на аутономне јединице које ce налазе y склопу те народне републике. Beh je савезни Устав од 1946 загарантирао тим јединицама установљеним још прије доношења тога Устава нарочита права с једне стране према савезној држави, a с друге према HP Србији. Он им je дао право да одвојено од HP Србије шаљу своје претставнике y други дом Савезне народне скупштине (у Вијеће народа чл. 54). Али он им je уједно загарантирао и аутономију y склопу HP Србије,

258

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА