Анали Правног факултета у Београду

ПРАВНИ ПРОБЛЕЖИ ОСИГУРАЊА

305

карактер и масовност уговора о осигурању, дају ce као да je уговор о осигурању битно писмен и да y ствари без писмене полисе о осигурању он и не постоји (услед чега ce каткад могу да оштете интереси осигураника). Зато мислимо да je потребно при регулисању свих питања y вези самог закључења уговора о осигурању поћи од стварности и писмену форму овог уговора сматрати као битну, и то како y погледу самог закључења тако и y погледу било каквих накнадних измена клаузула уговора. На тај начин читав низ питања која су ce до сада више-мање вештачки постављала отпадају, a странкама, нарочито оситураницима, биће очигледнији значај самог писмена, саме полисе, па ће на њу, на кодекс њених клаузула, обратити већу пажњу. Ово нарочито долази као потребно y вези са све већим бројем државних императивних норми y области осигурања и са све потпунијим, од државних органа потврђених или не, т. зв. општих услова уговора о осигурању, са све обимнијим, a стварно непроменљивим и ван воље бар једног од утоворача ако не и оба, „уговорног кодекса” штампаних клаузула утовора о осигурању. 2. Питање правног значаја изјава и података датих од стране осигураника приликом закључивања уговора о осигурању, a нарочито питање последица нетачности ових изјава, претставЈва једно од основних питања код овог уговора, с обзиром на његов типски и скоро строго формални карактер. Притом могу постојати врло различити узроци због којих je дошло до ових несагласности, a нарочито ce мора водити рачуна да ли je до ових нетачности y подацима дошло са знањем, чак уз злу намеру осигураника, или само услед његове заблуде (37). Полазећи од „строгости”, ~писмености” и „типичности” уговора о осигурању, досад ce y праву овим питањима прилазило најчешће формално, што je y првом реду водило заштити интереса осигуравајућих друштава. Притом ce no правилу није водило рачуна y којој мери, чак и за случај заблуде или мале непажње, учињене нетачности заиста и утичу на стварну садржину односа који ce заснивају y конкретном случају између осигураника и осигуравајућег друштва, тако да je такво „тумачење” уговора често претстављало његово злоупотребљавање. Такве појаве би морале y нашем новом праву да буду отклоњене, нарочито y вези све веће масовности самог уговора о осигурању. To исто важи и за одређивање значаја свим пропустима које би y погледу дилигентних радњи учинио осигураник, a где су осигуравајућа друштва, позивајући ce на „законску снагу” уговора, често чинила злоупотребе. A слично питање, иако y блажој форми, може ce поставити и за случај пропуштања предузимања превентивних мера заштите од стране осигураника, при упоређењу могућности односно неизбежности наступања несрећног случаја и под

(37) Љ. Ambroselll : Du contrât d’assurance sur la vie obligations de l’assuré et de l’assureur, Paris, 1895.