Анали Правног факултета у Београду

лице ни y теорији ни y пракси. И збиља, зашто посао осигурања поверавати као споредан посао предузећу које има сасвим други задатак, кад постоје зато специјализована предузећа. Да напоменемо да je y Француској за време Првог светског рата било заведено осигурање пошиљака код железница, јер je због ненормалних ратних прилика одговорност железница за штете при превозу била ■осетно смањена. Да би ce одговорило потребама привреде за сигурношћу транспорта било je уведено осигурање робе (факултативно) код самих железничких компанија. Уз уплаћивање одређене премије од стране пошиљаоца железница je губила привилегију „неодговорности“ и одговарала je no редовним правилима о одговорности возара, тј. по правилима по којима би одговарала да није било ратног стања. Овај систем осигурања по неким оценама y пракси je врло рђаво функционисао (10). Остало би, дакле, да носилац овог осигурања треба да буде осигуравајући завод, као што je то и сад. Друго једно важно питање које ce овде поставља јесте питање да ли то обавезно осигурање треба да буде као и сад само обавезно осигурање пошиљки од стране пошиљаоца, или je потребно да ce и железнице осигурају од одговорности, као што je то било раније. Ово тим пре што je до укидања премије коју су плаћале железнице изгледа дошло због праксе Државне арбитраже y погледу признања права регреса Државном осигуравајућем заводу према железницама. Разлози увођења уопште осигурања од одговорности углавном ce своде на следеће: оно, с једне стране, обезбеђује оштећенику накнаду, отклањајући од њега опасност да му штета не буде накнађена због штетникове инсолвенције; с друге стране, оно штити штетника од могуће материјалне пропасти, отклањајући од њега опасност да буде материјално руиниран због величине штете која je произишла из његове дозвољене активности (11). )С обзиром на економску моћ наших железница ови разлози не долазе y обзир: не постоји опасност да оштећеник неће бити обештећен, нити опасност материјалног руинирања железница због плаћања накнаде. Ствар je самих железница да испитају да ли имају корист од оваквог осигурања, али не постоји потреба за увођењем обавезног осигурања железница 'од одговорности. У сваком случају, као што je то код нас већ раније истакнуто, обавезно осигурање од одговорности не треба да буде извор добити за осигурача, оно треба да има карактер узајамног осигурања, те према томе оно не може бити извор губитка ни за осигураника (12). С друге стране, с обзиром на слабију финансиску моћ других возара код нас, разлози о увођењу обавезног осигурања од одговор-

(10) В. на пр. Alfred Loniewski Assurance et responsabilité en matière de transport Thèse, Paris, 1926, p. 38.

(11) и (12) B. Михаило Константиновић Оенов одговорности за проузроковаиу штету Архив за правне и друштвене науке, бр. 3 из 1952.

329

ОСИГУРАЊЕ РОБЕ У ЖЕЛЕЗНИЧКОМ ТРАНСПОРТУ