Анали Правног факултета у Београду

ОСИГУРАЊЕ РОБЕ У ЖЕ.ЛЕЗНИЧКОМ ТРАНСПОРТУ

331

чином обрачуна премије. На приговор да ce тиме пребацује терет на робу мање вредности може ce приметити да окупљање великог броја осигураника услед обавезности осигурања доводи до тога да je премија врло ниска (а можда постоји могућност и за увођење ниже премије од садашње), због чега и терет који ce пребацује на јевтинију робу није велики. Уосталом, да приметимо, и y садашњем начину израчунавања премије ипак једонекле спроведена диференцијација робе по вредности, јер железница при примењивању тарифе води рачуна о вредности робе и примењује друкчији став на робу мање вредности, што ce опет одражава на премији која ce одређује према возарини. У обавезном осигурању, иначе, критеријуми могу бити и друкчији него y добровољном. Друго je питање франшизе од 2 % од вредности пошиљке, која je уведена за неке ризике. Ово je no врсти тзв. интегрална франшиза где ce накнађује цела. штета ако премаша одређени проценат. Франшизе су стварно уобичајене y транспортном осигурању, специјално код поморског транспорта, робе. Међутим, код нас je примећено да франшиза овде нема оправдање, што je, мислимо, исправно, Она je неправедна јер осигурач тиме сваљује на терет осигураника штету за коју он није крив (јер кад je крив он уопште нема права на накнаду) и упућује га y случају таквих штета на железницу, где je поступак наплате спорији и компликованији. Иако на први поглед износ од 2% од вредности пошиљке не претставља знатну вредност, може ипак бити од значаја за оштећеника y случају транспорта великих количина робе веће вредности и осигураник има интереса за његову бржу наплату. У пракси je последица ове франшизе била та да je оштећеник увек настојао да ce констатује да je губитак већи од 2%, тако да je Државни осигуравајући завод често плаћао више него што je штета стварно износила. Стога би било целисходније и за ове случајеве обвезати Завод, коме остаје право регреса према проузроковгчу штете. Најзад, поред ових проблема, ми бисмо ce осврнули на још једну ствар која не претставлза правни проблем a која омета правилно функционисање обавезног осигурања пошиљака. To je питање непотпуности садашњих прописа о обавезнол осигурању пошиљака. Наша арбитражна пракса већ je имала прилике да решава о низу проблема који су ce ту појавили; о питању на које ce све пошиљке осигурање односи (питање простирања обавезног осигурања на експресне пошиљке, на пртљаг итд.), о питању начина доказивања штете, времена трајања осигурања итд. Сва ова питања захтевају да буду регулисана прописима, као и низ других, нарочито питања ближег одређивања ризика, питање дужиости учесника y осигурању као и железница кад наступи штета што je било предвиђено да ce регулише накнадним прописима, који досад нису донети, затим питања y вези са одређивањем висине накнаде штете, питања рокова