Анали Правног факултета у Београду

106

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Објективност правосуђа унапређује и обавеза образложења пресуде; свест судије да пресуда треба да има општеважећи карактер појачава његову објективност. Писац критикује тзв. теорију силогизма, јер сматра да су избор и комбинација норми везани за појам вредности. Зато добро образложење треба да одговара целом комплексу вредности које позитивно право поставља, међу којим вредностима je основна „рационалност, једноставност, јасноћа правног мишљења.“ Прелазећи на питање тумачења и празнина у праву писац ce залаже за њихово позитивноправо регулисање; ово из разлога што сматра да се позитивноправним регулисањем празнина постиже теориска затвореност правног поретка, а добром формулацијом и комбиновањем норми које се односе на тумачење и празнине знатно помаже објективност правосуђа. Осим тога сматра да овде треба имати У виду и улогу теорије, чији водећи ставови, иако необавезни, деЛ УЈУ својим убедљивим образложењем. Писац се негативно изражава у погледу могућности научног формирања нормативних теорија о овим питањима, пошто „теорија може само да констатује чињенице. . . али не и да на объективно заснован начин прописује норме.“ Осврћући се на питање одлуке contra legem закључује да ce, искључујући најекстремнија схватања, ради уствари о привидном проблему. Јер, ако судија, посматрајући право у целини, утврди да би решење, ко je би могуће одговарало изолованој норми, било неправилно, не одлучује contra legem него secundum legem. Прелазећи на питање утицаја правке науке, писац je дефинише као „излагање закона у систематској форми“ те je стога убраја у тзв. „практичне науке”, пошто je „правка наука чиста теорија која не може да буде помешана са праксом.“ Да би пружила максималну гаранцију објективности правосуђа, правна наука, нетачно названа јуриспруденцијом, строго узето треба да се служи не „исправним“ (richtig) него „плодним” (fruchtbar) методом. Мерило вредности овог метода je постигнуће крајњег циља једне науке, који се код јуриспруденције састоји у систематском излагању позитивног права. Међутим, пошто правке норме нису саме себи циљ него увек средство за остварење друштвених циљева, само he онај метод у јуриспруденцији бити плодан којим ce при излагању правних норми јасно истину друштвени циљеви који су им у основи. На објективност правосуђа утиче такође и прецедент, који je за писца у основи исто што и закључак по аналогији, a обоје су израз тежње људског духа ка рационализации. На основу прецедента се постиже тзв. јединственост правосуђа, а на прецедентно! техници заснована судска пракса игра водећу улогу у стварању обичајног права; преласком овог права у законско, према пишчевом мишљењу, углавном се врши изградња права. Што се тиче обавезне снаге прецедента, ова постоји ако je предвиђена санкција за случај његовог непримењивања. Осим прецедента у последњим деценијама на континенту све више јача улога тзв. „начелних пресуда“ виших судова. Исто тако на објективност правосуђа утиче и судска управа (Justizverwaltung), која не искључује принцип независности судства, a чије дејство зависи у крајњој линији од владајуће идеологије правне заједнице. Техничка средства за шено спровођење јесу: правилна персоналка политика, упутства за рад судова, публикација пресуда виших судова, окружнице министарства правосуђа и евентуалан надзор посебног органа. Осврћући се на питања санкција противу неправилног рада судија, писац одређује појам санкције најпре социолошки као по-