Анали Правног факултета у Београду

24

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Странке су одустале и то муслимани у 83 случаја, православии у 16 случајева, римокатолици у 18 случајева и Јевреји у 2 случаја. Суд je одбио код муслимана 17 тужби, код православних 10, код римокатолика 4 и код Јевреја 1. На ову разлику по вјероисповјестима бесумње je утицала и чињекица да се римокатолици уопште нису могли да разводе, православии само из одређених разлога, муслиманка само ако je то право за себе уговорила приликом склалања брака и муслиман да je могао да се разведе готово без икаквог стварног разлога. Чињениде које мотивишу тужбе за развод брака и због којих je у конкретним случајевима брак разведен јесу и многобројне и разноврсне. Од свих се најчешће наводи одржавање ванбрачних односа са трећим лицима супротног пола. Одржавање ових односа као разлог за развод брака наводи се више него у свакој друтој тужби. Од 343 случаја у којима се говори о прекршају обавезе на вјерност, 142 се приписују мужу, 143 жени а 58 и једном и другом. Посматрано са моралне тачке гледишта као и с обзиром на околности под којима се крши обавеза на вјерност, упада у очи да се према овој брачној дужности другачије односе становници села него града, друтачије жене него мушкарци. Оно што већ на први поглед поста je јасно јесте то да већина жена, а нарочито оне са села, ступају у ванбрачне односе тек онда кад напусте мужа, прецизније речено кад дође до фактичког прекида брачне заједнице или пак кад у тој заједници не нађу ни оно најосновније што треба да пружи сваки брак онима који се налазе у њему. То се напротив не би могло рећи за мужеве па ни за оне са села који су се огријешили о вјерност према својој жени. Док je напримјер у граду нетто већи број oraix које, добро речено, ~варају” свога мужа, то je на селу још увијек изузетак. Разлика између прељубе извршене по фактичком прекиду брачне заједнице и оне која je учињена док та заједница још и фактички постоји, огледа се и у формулацијама с којима се та разлика у тужбама за развод брака подвлачи. Тако се за жену у првом случају вели да ее „преудала“, а за мужа да je „довео“, „узео“ или ~нашао” другу. Пракса Окружног суда у Сарајеву у раздобљу о коме je ријеч такође прави разлику између двије врсте прељубе, иако не изричито. То се јасно види у случајевима у којима се рјешава питање кривње за развод брака. Суд напримјер врло често прелази преко чињенице што je брачни друг након напуштања брачне заједнице эасновао ванбрачну заједницу. Он се на исти начин односи и у случајевима кад један од брачних другова ступи у ванбрачне односе након што je његов супруг то исто учинио већ рани je. Послије горње чињенице странке ce y својим тужбама за развод брака најчешће позивају на самовласно, фактичко раскидање брачне везе од стране једног од них. Ту се ради како о спора-