Анали Правног факултета у Београду

2

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

фак гичке власти над стварима без намере да се ствар присвоји, наир, закуп и послуту, сматрали за детенцију, притежање, щждржништво (detentio, possessio naturaUs за разлику од праве државине, од possessio civilis). Супротно својој сопственој логици, секвестра и заложног повериоца сматрали су не за детектора већ за држаоца, док je питање било спорно за емфитеуту, суперфицијара и налазача. Ово je било због практичних потреба, jep je теорија државине у Риму била тек слабо развијена. За разлику од државине ствари која je само нејасно била поставлена у римском праву, појам државине права добија широк замах у канонском праву. Канонско право je иначе преузело и даље развило римску концепцију државине, али je оно нарочито проширило римски појам бестелесних ствари, који се такође тек касније и прилично нејасно јавља у римском праву. Канонско право више не сматра да je државина права само quasi possessio, нетто слично државини, већ да je то права државина, jep су и бестелесна ствари, дакле и права, ствари на којима je могућа државина исто онако као на свакој другој ствари. Канонско право схватало je под бестелесним стварима не само стварна права различита од својине, као напр. залогу и службеност, већ и брачна и породична субјективна права, статус, друштвени сталеж лида, затим црквене тајне (тзв. сакраменте), дрквена зваша, као и чисто црквена „права“, било имовинска (напр. право тзв. патронажа над неком задужбином) било црквено-административна, па чак и право јурисдикције. По канонском праву' сва та права се могу стећи и одржајем. Касније пандектно право, према традицијама римског права сматра само службености за објбкте државина права (1). Пандектисти подвлаче оштро логичке последице државине и притежања, тако да Савиньи изричито сматра, супротно римском праву, и залогопримца за притежаоца (2). Велике кодификадије прошлог века, Code civil и Аустриски грађански законик, У материји државине преузимају римску концепцију, али с извесним примесама канонског права, које се огледају у проширењу појма државине права. Аустриски грађански законик скоро у целини преузима римску концепцију државине и у погледу појма и у погледу државинске заштите. Но пошто Аустриски грађански законик рачуна у појам ствари и бестелесне, то и оне дају могућност проширеььа државине права. По § 311 Аустриског грађанског закоиика све телесне и бестелесне ствари које су предмет правног промета могу се узети и у државину, а по § 312 „у државину бестелесних ствари или права долази се путем њиховог вршегьа у своје име”. Излази да за државину права није потребан корпус него вршење у своје име. У овој дефиш-шији објект државине права може бита не само стварна

(1) Dernburg, Pandekten, Berlin, 1902, I, стр. 394 и 626; Windscheid, Lehrbuch des Pandektenrechts, Frankfurt a/M.. 1906, I, стр. 840 и сл. (2) F. C. Savlgny, Das Recht des Besitzes, Wien, 1865, стр. 119, 194 —5, 472 и сл.