Анали Правног факултета у Београду

Образ лож ење ове пресуде гласи: „Пресудом Среског суда у Сврљигу Г. 517/48, која je потврђена пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 37/49, утврђено je да тужилац има права службеног прелаза до главног сеоског пута у дужини од 50 метара и у ширини од 3 метра из свога плаца поред имагьа туженога и туженик je обавезан да то право призна тужиоцу. „Против првостепене и другостепене пресуде уложио je захтев за заштиту законитости Претседник Врховног суда HP Србије због повреде закона. . . „Првостепена и другостепена пресуда засноване су на чињеницама да се тужиочев претходник, од кога je тужилац купио плац, служио тим путем за прелаз са плаца на сеоски пут и да се по куповини плаца служио и сам тужилац. Судови су нашли да то што тужилац има и друти пут није разлог да се лиши спорног права службености. „Међутим наведении пресудама повређена су процесна правила, услед чега није правилно примешен ни материјални закон. Наиме, првостепени суд ни je утврдио: коме припада својина земљишта самог пута; откад пут постоји, да ли он постоји и као земљишнокњижни терет и као посебан катастарски објект и на чије се име води; откад се тужиочев претходник и на коме основу користио тим путем. Без потпуног разјашњења тих околности није се могла имати правилна правка оцена о питањима: да ли туженик има и каква права на земљишту пута и ако га има да ли je дужан да трпи да тужилац прелази тим путем, односно да ли je тужилац као власник купљеног плаца овлашћен да се служи тим путем. .. Најзад није требало оставити ван оцене ни питање да ли тужилац има излаз са кушьеног плаца преко свог имања, јер ако je туженик власник земљишног пута, а тужилац има прелаз преко свог имања који није нарочито штетан за то имање... неправилно би било да туженик трпи један терет који je настао као неизбежна потреба у корист ранијег власника, а та неизбежна потреба je престала за садашньег власника, те би одржање таквог стања било у пуној супротности са пачелом да ограничењу приватне својине у корист приватно својине има места само онда кад без тога ограничења корисник не може уопште или без несразмерне штете да врши корисну употребу свог права. Из тога начела произилази да таква теретна права и као стечена имају да престану ако je отпао основ њихове намеке.“ Нисмо могли да прочитано разлоге Среског и Окружног суда јер нам те пресуде нису биле приступачне. Но на основу података из наведене пресуде Врховног суда јасно je да нижи судови нису довели правилну одлуку, jep сама околност да су се већ тужилац и ньегов претходнид служили тим путем још није основ за стицање службености. Из тих података можемо са извесношћу тврдити да тужилац није стекао службеност правним послом. Могућа су два основа стицања: одржај или тзв. законска службеност из § 341 бившег Српског грађаиског законика. Стога ћемо се поводом те пресуде осврнути на два питаньа: на питанье стицаша службености одржајем и на питанье постанка и престаяка законске службености. 1. Према систему Српског грађанског законика (§§ 926 и 927) и ньеговог оригинала Аустриског грађанског законика (§ 1461) потребна

76

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА