Анали Правног факултета у Београду
коник (чл. 694), Италијански грађански законик из 1942 (чл. 1051 1055), Грчки грађански законик (чл. 1011 —1017) такође je познају али je не спомињу код службености него у одељку о својини као њено ограничение. Уосталом из формулације § 341 Српског грађанског законика она се такође може схватити као нарочито ограничење својине а не као службеност. Овде нас у вези са горном пресудом интересују нарочито два питана из проблематике законске службености из § 341 Српског грађанског законика, и то: начин ниховог настанка и могућност и начин ниховог престанка. а) Законска службеност из § 341 Српског грађанског законика може се стећи само споразумом странака о законској службености, дакле таквим споразумом који има у виду ограничене послужног добра само док траје нужда, или судском пресудом о законској службености. (У аустриском праву може настати само судском пресудом и то у ванпарничном поступку, а исто тако по Грчком грађанском законику, чл. 1013.) Ми сматрамо да ће, иако постоје услови за конституисане законске службености, у случају да странке уговором о конституисану службености нису хтеле такву службеност већ редовну службеност, она остати и после отпадана разлога за законску службеност. Сматрамо такође да се одржајем (уколико она не базира на законитој државини, тј. на државини стеченој правним послом) не може стећи законска службеност већ само редовна, у трајању неограничена службеност. То изводимо из тога што закоиска службеност, насупрот традиционалном називу, уствари и није службеност него ограничене својине sui generis, према томе то je само једно пролазно стане. б) Управо због такве природе законске службености као једног пролазног стана потпуно je логично да она престаје кад отпадну разлози за нено конституисане. Али кад она престаје, титулар законске службености има право на повраћај вишка накнаде дате приликом конституисана законске службености у мери у којој je накнада већа од предвиђеног нормалног трајања службености. То излази из принципа еквивалентности економских ефеката у грађанском праву, и изричито га предвиђају Италијански грађански законик (чл. 1055) и Грчки грађански законик (чл. 1017). На основу изложенога можемо рећи да je тачна констатација горне пресуде да ограничене својине у виду законске службености престаје када отпадну разлози због којих je то ограничене било конституисано. Но да ли се у овом спору заиста ради о законској службености у смислу § 341 Српског грађанског законика или о редовној службености која се може стећи одржајем, није се могло утврдити у недостатку чиненица.
Др.
Андрија Гаме
79
СУДСКА ПРАКСА