Анали Правног факултета у Београду

236

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сом ка једном идеалу“, јер „нема друштва које постиже кохезију без судара између својих слојева“. (3) Трећи псеудопроблем je тобожњи сукоб између појединца и друштва. Са гледишта феноменолошког сваки спољни однос je „intériorisé“. Узмимо например, каже Гурвич, сукоб између произвођача и потрошача. Сваки од нас je истовремено и једно и друто. „Ту постоји дакле сукоб у мени самом, раздор између мојих разних Ja који ja схватам као сукоб између колектива и мене“. Међутим, Гурвич не види у тим унутрашњим сукобима одјек објективних сукоба поменутих друштвених трупа. Диркемовој концепцији колективне свести Гурвич ставља низ приговора које Кивилије побија. У погледу замерке да je Диркем занемарио да „колективна свест није хармонична ни уједињена: има мноштво колективних свести“, Кивилије потсећа да за Диркема није постојала сумња у плуралитет колективних свести. Што се тиче приговора о Диркемовој концепцији „затворене свести“, могло би му се пре пребадити да je понекад западао у мистику, тако честу код Немаца, о „фузији“ („Verschmolzung“) свести. У погледу критике да je Диркем истицао само трансцедентност колективне свести у односу на индивидуалне свести, Кивилије цитира самог Диркема и доказује неоснованост те критике: „Истовремено кад je оно трансцедентно у односу на нас, друштво нам je иманентно, и ми га осећамо као таквог, Истовремено кад нас оно превазилази, оно нам je унутрашње, јер оно може да живи само у нама и преко нас.. .“ (Sociologie et Philosophie, р. 78 —79). (4) Четврти тобожњи проблем je алтернатива психологща или социологија који се уствари своди на претходни. Marcel Mauss je, како каже Гурвич, објавио „крај рата између психологије и социологије“. У свои познатом чланку о односу између социологије и психологије, Мос je тврдио да у проучавању „тоталног човека“ разматрагьа о „телу, духу и друштвеној средини“ морају ићи заједно али je поставио јасне границе између дисциплина и нагласио да социо логи ja измиче из надлежности психолога бар у трима тачкама; 1° друштвене појаве имају морфолошку базу и немогуће je одвојити, као МекДугэл, свест трупе од „њеног материјалног и конкретног супстрата 4 ; 2° важност статистичког проучавагьа друштвених појава, јер чак и „колективне претставе“ имају „изванредан нумерички аспект“; и 3° „иза сваке друштвене чињенице има историке, традиције, . језика, навика“ и стога „она не треба да се одвојп, чак ни највишом апстракцијом, ни од своје локалне боје, ни од свог историског тока“. Кивилије са разлогом приговара Гурвичу што ћутке прелази преко Мосових зашьучака који свакако не говоре у прилог Гурвичеве концепције социологије. (5) Пети тобожњи проблем je истраживање доминантног фактора који би објаснио друштвене чигьенице узете у целини. (6) Последней псеудопроблем социологије XIX века je у томе што je имала амбицију да дође до социолошких закона. Гурвич сматра да je данас потребно социологију приближити физици и зато се одрећи утврђивања закона. Али, Кивилије мисли да треба задржати у социологији, као и у другим наукама, појам закона, иако je он добио данас у извесним областима физике, нарочито микрофизике, ново значење: статистгЫко, а не више узрочно па чак ни функционално. После критичког дела Гурвичеве социологије, Кивилије излаже оно што она позитивно доноси и чиме мисли да замени тобожгье проблеме.