Анали Правног факултета у Београду

214

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Било je споредно да ли je тако оштећена страна знала колике су праве вредности узајамних давања и да вредност онога што она по уговору може да тражи од друге стране не износи ни пола вредности онога што je она по том истом уговору дутовала другој страни. Није било тако у овом погледу у Хрватском и Аустриском грађанском законику. Тамо, као што je познато, и као што ћемо после видети, принцип раскида због оштећеша преко половине имао je мањи домашај, пошто право на раскид није припадало уговорнику који je знао праву вредност ствари па je ипак пристао на несразмерну цену. Најзад, стране утоворнице могле су ce joui у самом уговору одрећи права да траже раскид уговора због оштећења преко половине (§ 560). 2. Вреде ли ова правна правила и данас? Или би можда у њиховом комплексу требало разликовати она која и дал>е вреде од оних која су изгубила снагу правних правила. У сваком случају вал>ало би утврдити зашто неко од њих данас не би више имало характер правног правила. Није довољно рећи да неко раније правно правило више не одговара нашим потребама и промењеним приликама. Вал>а то тврђење и образложити. Доктрина Врховног суда ФНРЈ у том погледу врло je јасна и прецизна; „Суд се мора послужита методом која je означена у плану 4 Закона о неважное™ правних прописа донетих пре 6 априла 1941 год. и за време непријатељске окупације. Полазна идеја при томе јесте гледиште да су изгубили правну снагу прописи који су важили пре 6 априла 1941 (чл. 2 Закона). По чл. 4 суд може да у решавању конкретних ствари примени поједина правила, садржана у там старим законима, уколико нису у супротноста са Уставом ФНРЈ и уставима народних република, са законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе, као и са начелима уставног поретка ФНРЈ и њених република. „Законски израз из чл. 4 „могу по овом закону да се примењују“ значи уствари дужност суда да с обзиром на конкретну ситуацију сваког конкретног случаја о коме решава, утврди да ли би примена појединог правног правила садржаног у старом закону била допуштена у смислу чл. 4 и, уколико нађе да би та примена била противна, суд мора то нарочито да образложи с позивом на пропис, установу, практично политичке задатке и другу прИнципијелну одлуку поретка којима се таква примена супротставља. Суд не може да уопште и необразложено одбије овакву конкретну оцену, полазећи од апстрактног гледишта да извесно правило из старог закона не важи као правно правило.“ (Решеше Врховног суда ФНРЈ Гз. 24/51 од новембра 1951, Збмрка одлука. врховних судова, I, бр. 145, Београд, 1952.) Према непотпуним обавештењима судови у нашој земљи примењују у овој материји ранија правна правила, и раскидање уговора због прекомерног оштећења дозвољава се под условима који су ранијим законима били утврђени.