Анали Правног факултета у Београду

360

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Effects of Taxation upon Value of Money, ibid. стр. 141—150). Све друге анализе имају у виду ограничавање стимулуса за економску активност или избегавање поступака подложних порезивању, који настају услед високог оптерећења појединачним порезима. Кларк, међутим, посматра укупио оптерећење, које, кад пређе извесну одређену границу, изазива такву реакцију моћних друштвених група да долази до инфлационог процеса који после извесног времена аутоматски снижава фискални терет испод критичне тачке. У мирнодопским периодима и за нетоталитарне капиталистичке привреде критична тачка je око 25% од националног дохотка. Чим се она пређе, у формирању опште финансиске политике почињу да преовлађују трупе којима je у интересу редукција притиска јавног дута на државни буџет и опште смањење реалне вредности фиксних обавеза; капиталистички предузетници се више не могу опирати захтевима радничких синдиката за повећање номиналних најамнина, који имају за сврху преваљиван>е пореза; сами предузетници се упуштају у расипничке пословне издатке који смањују доходак подложан порезивању, jep je свака допунска јединица дохотка све теже опорезована (претпоставља се прогресивно опорезивање); ефективно радно време и интензитет рада опадају jep уместо тзв. доходног дејства пореза (тј. уместо напора да се повећаним радом одржи реални доходак упркос опорезивагьу) наступа супститутивно дејство (тј. одустајање од рада услед сувише тешког оптерећења, нарочито уколико оно обухвата артикле који нису најнеопходнији, односно уколико прогресија постаје врло оштра код доходака изнад минимума). Кларк je поставио своју тезу још 1945 и поновио je отада неколико пута, покушавајући да докаже статистичким материјалом да je опорезивање преко 25%, и после Првог и после Друтог светское рата, било пропраћено инфлацијом и да je касније стабилизација увек вршена на нивоу порезивања испод ове критичне тачке. Опсежна дискусија која je последних година по овом питагьу вођена (истину се Пехман, Мајер, Смит, Гуд, Билер, Хелер и Смитис) показала je да статистички материјал није конклузиван; инфлациони процес се развијао и код нижег нивоа опорезивагьа, а у оним случајевима кад je постојала временска подударност између Кларкове критичне тачке и инфлације, вероватније je да су за настајање инфлације били од много већег значаја трећи фактори (нарочито буџетски дефицит). Немогуће je узети једну одређену релативну висину пореског терета и сматрати je општом критичном границей, не обазирући се притом на ниво дохотка, структуру пореског система и конкретно привредно-политичке околности у свакој појединој земљи. Али с друге стране Кларкова концепција се ипак може сматрати значајним доприносом фискалној теорији у једном ширем смислу. Она je показала да опорезивање не мора увек да буде дефлациони фактор и да чак и при потпуном покрићу државних расхода пореским приходима стабилност новчаног система (па према томе и будућа реална вредноот пореских прихода) не мора да буде обезбеђена. Уколико je степей организованости водећих друштвених група већи а односи класних снага уједначенији сасвим се може очекивати да he свакп од тих група покушавати да повишењем цена (укључујући и цену радне снаге) очува сопствени реални доходак кад год се већ високом пореском оптерећењу додаје даље оптерећеше; a овај исход je утолико вероватнији уколико повећано порезивање није пропраћено ни директним' контролним мерама (максимирањем цена и најамнина уз систем алокације) ни рестриктивном монетарном политиком. Мада ово још увек не мора да значи утврђивање апсолутне границе пореске способности, нарочито с об-