Анали Правног факултета у Београду

276

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ce прејудициелно, наггр. приликом расправљања заоставштине, упуштати у питање утврђиваља очиыства и доказивати да je очинство једног ванбрачног детета признато? Већ смо рекли да из начала равноправности родитеља према деци и изједначеша ванбрачне и брачне деце у односу према родитељима као нужна последида произилази и усвајање решења у закону о наслеђивању да су у погледу наслеђивања према родитељима, у принципу, изједначена са брачном и ванбрачна деца. Кад говори о утврђивању очинства Основни закон о односима родитеља и деце изједначује оба начина која служе остваривању признања и утврђивања очинства судском пресудом (чл. 24 и 25), па се сматра да je очинство, утврђено било на који од ова два начина, чињеница заснована на материјалној истини и самим тим довољна као основ за произвођење разноврсних правних последица везаних за овај факт. Постоји, истина, тежња код извесних правника (21) да се једном од ова два начина утврђивању очинства судским путем да мањи значај, да се оно третира као мање вредно. Притом се обично истиче аргумент да наука join не располаже довољним средствима за сигурно констатовагье тренутка концепције и очинства уопште и да се, према томе, иако je поступак за утврђивање очинства прожег тежньом да се установи материјална истина, она уопште не може установити. Како закон дозвољава утврђивање очинства и против воље лица чије се очинство утврђује, то се пред судовима појављује низ спорова. Циљ ових спорова je, како се тврди, остваривање неких материјалних интереса, као што су пре свега издржаваше џ потом и наслеђивање. У циљу да омогуће издржавање детета својом одлуком судови утврђују ко je отац који има само друштвену функцију издржавања детета. Ово се нарочито догађа у случају кад je са мајком детета у периоду концепције имало односа више људи. Због тога би било неправично да дете и према једном оваквом „оцу“ има иста наследна права као и према човеку који га je добровольно признао. Да ли je овакво резоновање исправно? Приликом поступка за утврђивање очинства суд je дужан да води рачуна о свему што може да допринесе утврђивању материјалне истине. Према утврђеном чињешгчном станьу суд he по свом слободном уверењу уважити или одбити тужбени захтев. Усвајањем тужбеног захтева, суд пресудом утврђује да je установи© материјалну истину да je тужени мушкарац отац тог ванбрачног детета. Таква пресуда има за правку последицу не само издржавање, већ и све правке последице које изазива утврђен родитељски однос, дакле однос сродства. Сматра се да je лице чије je очинство овако утврђено отац ванбрачног детета. Без сумње да се при утврђивању очинства судскггм путем наилази на знатне тешкоће и да

(21) В. „Архив за правке и друштвене науке“, 1951, бр. 4, стр. 650—651.