Анали Правног факултета у Београду

349

ПРИКАЗИ

Кечкемети се задржава на критикама Манхајмове социологов знања које су дали Н. О. Dahlke и Е. Grünwald. Основни Далкеов приговор састоји се у истицању логичке тешкоће коју садрже учења о егзистенцијалној детерминацији знања. Његов приговор ce своди на већ поменути аргумент против релативизма по коме релативизам сам себи противуречи, јер мора да претпостави своју сопствену апсолутност. И Гринвалд подвлачи ову противречност Манхајмовог учења, додајући да je оно уствари верзија социологизма који je само један облик скептицизма. Међутим, Кечкемети сматра да Манхајм није мислио на тако кругу егзистенцијалну детерминацију. Иако се М. није никад јасно изразио на какву детерминацију мисли, Кечкемети сматра да се из вьеговог општег начина резоновања може закључити да je за кьега „крута каузална детерминација“ била „статичка“ категорија „природних наука која je потпуно непримешьива на тако динамичну суштину као што je ум. Сем тога, треба се сетити да je фактор коме je М. приписивао одређујућу (или саодређујућу) улогу била „историја ида je, по њему, историја процес „пун смисла“. Према томе, ум није детерминисан некой грубом, бесмисленом силом, већ нечим што je и само имало смисла. Манхајмово учење такође подвлачи низ случајних фактора који детерминишу мисаоне процесе. Разне „перспективе разликуЈу се по сазнајној вредности: неке су више „пристрасне“, мање „праве“ од других, и пука случајност детерминише свачију перспективу. Али могућно je радити на синтези перспективами социологиЈа знања треба да помогне баш у томе. Ако неко открије предубеђење које се садржи y његовој перспективи, он ће моћи да пронађе „и--стину“ садржану у покретној структури која обухвата све перспективе. Према томе, ученье о егзистенцијалној детерминации мисли служи повећању објективне важности истине. Ако Манхајмово учење измиче логичком приговору противречности, закључује Кечкемети, оно je изложено методолошком приговору метафизичке произвольности. Јер, „егзистенцијалио детерминисана“ мисао je или сувише круто „детерминисана“, или сувише неконтролисано слободна да 6и се могла назвати „знагьем“. Манхајм je увиђао ову дилему, али je сматрао да она постоји само док се инсистира на дефинисашу „истине“ на уски, „статички“ начин. Ако je j единя истина која je човеку достижна, истина пропозиција учињених једном за свагда и које свако може проверавати, онда je егзистенцијално детерминисаном мишљењу пресечен пут ка истини и историја постаје несазнатљива и ирационална. Али, ако се прихвати теза да се „истина“ суштински састоји у извесном прагматичном характеру нечијег одговора на реалност, онда тешкоћа нестајег истина која je човеку достижна јавл>а се као истина која изражава суштину историске стварности. Не улазећи овде у подробнију анализу Манхајмових концепција, истакли бисмо кьихова два основна недостатка. Прво, шегов хисторицизам садржи елементе Хегелова телеолошког схватања историје. Друго, његово релативистичко схватање „истине“ доступне људском уму, која се не може до краја научно проверавати, уствари се своди на неосновани скептицизам у погледу људског сазнања уопште, упркос његовом покушају да отклони овај приговор. Али, без обзира на критичке примедбе које се могу учинити неким његовим основним ставовима, несумшиво je да je он за собом оставио дело богато бриљантним научним анализама и закључцима корима ће моћи да се корнете сви они који раде у области социологов знања. Кечкемети je у свои уводу недовольно истакао колико Манхајм дугује, у првом реду, Марксу, а потом и другим марксистима. За-