Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

353

Paul Roubier: THÉORIE GÉNÉRALE DU DROIT. Histoire des doctrines juridiques et philosophie des valeurs sociales. Paris, Sirey, 1946, 282 p. Рубије схвата право y крајшој линији као средство за очуваше и изградњу друштвеног поретка и уклањање сукоба међу људима путем остварења три друштвене вредности које су ce сукцесивно образовала у току историје: правке сигурности, правде и цивилизације. Прву историски формирану друштвену вредност, правку сигурност, правно правило остварује узето у његовом сложном, формальном аспекту као „опште и ашстрактно правило које се намеће људима који живе у друштву, a чије je поштовагье осигурано од стране јавног ауторитета.“ Ова санкција јавног ауторитета, односно њена природа, јесте према Рубијеу баш то што даје правки карактер једном правилу и што га разликује од осталих друштвених правила; она je интегрални део правног правила. Њено вршење je даяас ствар најјаче политичке силе, државе, док je у примитивчим друштвима то ствар појединаца. Што се тине оних правила која се сматрају за правна, a која су стварно лишена санкције, као што су то норме уставног и међународног права, Рубије мисли да je санкционисање првих омогућено поделом власти а других економским и другим репресалијама. Но иако признаје као правна само она правила која су санкционисана јавном принудом од стране државе, Рубије не признаје државу за једини извор права: „Држава има монопол принуде због своје највеће политичке моћи, али нема монопол стварања права.“ Према његовом схватању осим права које ствара држава постоји и право локалних заједница и професионалних трупа, право организадија које постоје паралелно са државом и међународно право. Признати државу за једини извор права Рубије сматра да није исправно, јер би у том случаду сви самовољни прописи државних органа важили као право, а сем тога било би немогуће решити проблем ограничена државе правом. Стога, према његовом мишљењу, треба имати у виду да постоје принципи који доминирају правом, односно ово треба да се заснива на правда: ~Ако не постоји идеал правде, друштвени поредак би био једноставно засяован на оили, што значи да би једино интереси најјачих били поштовани.“ Иде ja правде као друштвена вредност појавила се према Рубијеу онда кад се човечји дух толико развио да je био у стању да врши избор између више начина понашања, тј. кад се право ослободило своје религиско-интуитивне форме и почело да бива упоређивано са једним идеалом, у овом слзшају правдой: сад се захтева да садржина правног правила одговара идеалу правде. Рубије дефинише правду као идеју ~о вишем поретку који треба да влада у свету и који he осигурати триумф најважнијих интереса“. Услед немогућности задовољења свачијих интереса нужно долази до њиховог степеновања по вредности у односу на појам праведное. То треба да буде функција правника који најбоље одражавају објективни појам ггравде, односно стварају правна правила „снабдевена у највећој мери коефицијентом правде.“ Ово ce постиже коришћен>ем три врсте чинилаца друштвеног живота: економских, религиских или моралних и политичко-социјалних „којима треба утиснути карактер правде да би имали ауторитет правних правила.“ На тај начин Рубије схвата као основ (садржину) права искуство кориговано идеалом правде и допуњује своју претходну дефиницију права добијену посматрањем његозог спољног аспекта, третирајући га сад као „регулисање (ordonnancement) ситуација y смислу идеала правде које одговарају људским односима променљивим према