Анали Правног факултета у Београду

ПРАВКА ПРИРОДА АКТА ПОСТАВЉЕЊА

жавну службу je добровольно (чл. 5 Закона о државниы службеницима). Одвојена временски од момента доношена акта постављења и његовог пријема (изричног или прећутног) од стране кандидата, да ли би ова молба могла играти улогу неке врсте антиципираног пријема акта поставлена? По једном мишљењу, пристанак кандидата на поставлане може бити дат и у самој молби за при ј ем у службу (21). Отуда, после доношена акта поставлена није потребна никаква изјава воље од стране кандидата да се прима постављења и службе, пошто je овај лријем већ дат у предатој молби за службу, дакле пре стварана самог акта поставлена. По другом мишљену, молба не може имати ово значене. Да би молба коју кандидат ynyhyje администрацији могла играти- улогу пријема (акцептације) потребно je да ростоји изрична изјава законодавца. У недостатку тога, по правилу молба дакле нема значај једног антиципираног пријема поставлена (наименовања) које долази после подношена , молбе. Притом се наводи да, ако би молба имала такво значење, то би имало за дејство да jeдно лице кандидат постаје државяи службеник још од момента подношена молбе, чак пре свог наименована, односно поставлена (22). Сматрамо да je ово мишлене у складу и са нашим позитившш правом: Закон о државним службеницима не даје молби за пријем у службу значај анищипираног дријема поставлена. У ььему се не може наћи ни један пропис који би макар посредно или у крајњој линији потврдио постојање идеје по којој би молба имала ово значенье и ову вредност. Улога молбе те уствари врло незнатна при директном стварану не само акта поставлена, него и при заснивану службеничког о даоса; она само, у принципу, може покренути поступай за поставлене, и ништа вше. То излази из оних прописа који нормирају од кога момента теку драва и дужности, плата поставленог лица, итд. Као тај момент узима се по закону ступаше на дужност, а никако дан подношена молбе од стране кандидата. Перед тога, мора се овде напоменути, нису искључени случајеви у пракси, а то ни сам закон не забрањује, да једно лице истовремено поднесе неколико молби за пријем у службу код разних надлештава. Ако би се усвојило гледиште да молба истовремено садржи и пријем акта поставлена који има тек доћи, тада би излазило да ово лице постаје истовремено службеник вше надлештава, под условом да je свако надлештво донело, по молби једног истог лица, решење о пријему у службу. Међутим, наше позитивно право не прима такво решење. Оно тражи да се после доношена акта поставлена joui jeдном манифестује воља кандидата за државну службу. Та манифестација огледа се у моменту јављана на дужност. И тек ова вона игра извесну улогу не дри доношењу самог акта поставлена,

(21) Г, Fleiner; op. clt., р. 123. (22) Р. Staïnof: op. clt., p. 74 —75.