Анали Правног факултета у Београду

56

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

датог начина производнье. Овом циљу служи све остало као средство. Зато се не бисмо сложили ни с утврђивањем да постоје две функције права у друштву, како сматра проф. Мандић. Друго важно питање које слоји у вези с овим схватањем проф. Мандића јесле да ли je уопште могуће одвајање правне од политичке функције права, како то сматра проф. Мандић. Као што смо и у приказу рекли, нама изгледа немогућим 'то одвајање jep je правка функција, до тој терминологии, само облик политичке садржине, облик без сопствене садржине и самосталности. Оно што проф. Мандић назива политичном функцијом права јесте циљ који се правом жели постићи, док je оно што он назива правном функцијом права уствари само право као средство за остварење датог му цшьа, задатка. Међутим, ако се овде правка и политична функција права не могу одвојити, поставља се у вези с тим шггање колико се уопште може одвојити право и политика у рукама државе, тј. дитање да ли се може сматрати да се државна делатност може вршити само у облику правних аката или и у облику политичких аката, одвојених од правних, тј. који не би имали облик правних аката. Кад je реч о праву, то je очигледно немогуће, jep политички акт који не би имао правни облик не би уопште имао никакве везе с правом; међутим, код државе je то, априори гледано (тј. с обзиром да таква препрека не поедай], могуће. Али то треба ближе испитати у вези с односом државе и права уо.пште, тј. испитати да ли се целокугша државна делатност мора обући у правни облик, исцрпсти у праву. У овом чланку je занимљива друга мисао проф. Мандића према којој се држава не сме схватити „само као средство класне принуде“, већ као организација „која стоји над становништвом, подијељеним на класе, и која има своје одређене цшьеве“. Поред ове релативне самосталности државе, проф. Мандић истине и релативну самосталност права, па у вези с тим сматра да се право има класификовати „по категоријама, у којима долазе до изражаја опће особине правних дојава, а не према класификацијама економских система“, тј. друштвено-економских формација. То исто важи и за државу. Из тога излази да треба одбацити класификацију држава по класним типовима. Ови ставови проф. Мандића тичу се уствари питања класне природе државе и права, једног од најважнијих питања теорије државе и права. Ми се сви слажемо да постоји релативна самосталност државе и права, да се држава у извесном смислу издиже над завађеним класама и да се поставља као „трећа“ сила и сл. Исто тако je јасно да постоје формалне особине права, као и државе, ко je могу служили, и служила су вековима, као основ за класификацију држава и права. Али се изгледа може, насупрот становишту дроф. Мандића, бранили и становиште да су држава и право тако тесно везани за друштвено-економске формације да се могу класификовати и према овима, у тзв. „типове“ државе и права. Ово стога што je највећи део садржине државе и права одређен том формацијом и што се, будући да садржина уличе на форму,