Анали Правног факултета у Београду

ПОСЛЕДИДЕ ТЕОРИЈЕ ГЕНЕРАЛКЕ СУПСТИТУЦИЈЕ

131

ограничит само ка онај део неправде који претставльа повреду међунардног права после свих исцрпљених дравних лекова. Тек одлука у последњој инстанци или административни акт против кота нема правног лека, може бити повод да се држава по своме праву заштите појави као супститут својих грађана на дипломатском пољу. У исто време формирало се и једно треће, овог пута европско, гледиште. По њему, територијална држава имала je право да цени да ли ће се упустити у дискусију о неправу, јер додвлачило се - држава није дужна да прихвати спор, нарочито ако се тиче н>еног опстанка или њене • части и према томе она не може спречити страну државу да врши дипломатску интервенцију, али може одбити сваки демарш. Ту би се спор претварао у сукоб. То гледиште искристалисало се у току чувеног уговора између Франдуске и Британское Царства од 1905 о перманентно] и генералној арбитражи. Међутим, независно од свих ових тешкоћа, теорија генералне супституције била je схваћена као средство за очување и заштиту права грађана. После Првог светског рата настаје преокрет. Систем Версальских уговора намеће Немачкој и другим побеђеним силама да се оне у корист победничких сила одрекну извесних права, добара и интереса својих грађана. Ту се долази од начела да држава може располагали према иностранству имовином сводих грађана и да су и грађани везани изјавом воље њихове националне државе. Ту национална држава претставља у међународним односима овоје грађане, али не више као њихова заштитница која штити и чува шихова имовинска права, него као власт која отуђује вьихова права. Одиста, да би се спровео принцип да ратују државе-а непојединци, предвиђено je да појединци који буду дретрпели штету услед извршења оваквих уговора имају право да се за накнаду штете обрате Својој сопственој држави и да je она дужна да им ту накнаду пружи, али се побеђена држава унапред у име своје и својих грађана одриче од сваког приговора против такве мере и од сваке тужбе против или на основу правилног извршења уговорних мера. Чак и на страни победничких сила долази до масовне употребе тесрије супституцијеl Читана институција репарација заснива ее на генералној супституцији. Победничке државе добијају репарације за имовинску штету, које су претрпеле оне и гьихови грађани, с тим да се грађани одричу од појединачних захтева и непосредних тужби против побеђепих, .чек и у случајевима кад je шихова тражбина неспорна по Хашким правилима о ратовакьу на суву. Победничка држава je у исти мах супститут који се поравнава са добеђеним о наплати штете, поверилац који себи присцаја ту накнаду дуговану њеним грађанима, да би се претворила у регулятора да ли he сопственим грађанима дати, колико и кад од наплаћене штете, али она ту накнаду не исплаћује као пуномоћник који полаже рачун своме властодавцу за наплаћено, већ као суве-