Анали Правног факултета у Београду

134

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Актом о ратификации тих уговора несумњиво да je располагайте добило характер правног располаганьа и да грађани не би могли истицати приговор да je администрација неовлашћено располагала њиховим правима или у ньихово име давала изјаву. Али, остаје питање да ли je држава, која je располагала шиховом имовином, и у којој мери, одтоворна да им пружи накнаду вредности. Низ грађана се већ обраћа државној администарацији тражећи накнаду. Основи по којима се располагало имовином наших грађана путем међународних уговора јесу врло разнолики. Међу те основе долази, али листу не исцршвују, ови случајеви; испушташе страних дужника, чија су дредузећа национализована у Југославији из обавеза за дугове према јутословенским повериоцима, ако су им дутови били везани за активу национализованог предузећа; увођегве забрана одређених култура на добрима одређеног граничног појаса на неким границама; наплата накнаде штете за одређене ратне догађаје ван репарација, као што je случај штете из италијанског бомбардовања Битоља, када je Јутосшавија била неутрална; накнаду вредности нереституисаних материјалних добара из Италије путем глобалне оштете, коју je Италија платила држави ФНРЈ уз изјаву да ће Југославија уредити питање обештећења цојединаца; —■ наплата паушалног износа од Италије за права наших за компензације према њиховој имовини због ратних мера на италијанској територији; —• одрицање од свих накнада за услуге између ФНРЈ, САД и Уједишеног Крал>евства до јуна 1946, ако су те услуге биле дате од стране државе или наших државл>ана у корист ратног напора; индивидуална и паушална наплата блокираних потраживагьа уз обавезу исплате динарске противредности у земљи. Несумњиво да у уговорима који обавезују ФНРЈ има још десетак оваквих и сличних основа. За нас није важно ни колика je сума наплаћена ни да ли je та сума у даном моменту довољна, а она обично то није, да се у потпуности задовоље тражбине заинтересованих лица. За нас je много важније теориско питање да ли домаћи држављанин чија je тражбина ликвидирана према иностранству једним међународним уговором, има право да у начелу истиче према држави захтев на обештећење или се из такве радње- државних органа за њега не рађа правни бснов, који му ствара непосредно овлашћење већ само међународна обавеза да држава приступи обештећењу, регулишући општим правним продисом услове под којима ће дати обештећење, доступак по коме ће ce обештећење признавати, висину обештећења итд. Једна je ствар сигурна, а то je да би било веома неправично ако би се прокламовало генерално право на обештећење за сваку штету коју појединац претрпи из основа што je држава једним ме-