Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA НАПОМЕНЕ О ПОЈМУ „ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ“

У порледње време поново ce y политичкој науци веома много расправља о појму владајуће класе појам који су нарочито употребљавали марксиста с једне и Парето и његове присталице (особито под називом „елита“) с, друге стране. Више je тешко наћи озбиљнмјег научника који при изучавању питања политичке науке не би узимао у обзир поделу на класе . и улогу владајуће класе. Разуме се да при тако широко прихваћеном и употребљаваном појму владајуће класе .постоје веома различите схватања овог појма, многа ор њих нетачна. Питање стога заслужује пажњу и тражи да буде расправљено. Овде ћемо се осврйути само на два таква, по нашем мишљењу, погрешна гледишта, покушавајући да изнесемо тачыо гледиште. I У свом чланку „Слојевитост власти“ („La stratification du pouvoir“) (1) један од најпознатијих француских политичких писаца, Ремон Арон, критикује и Маркса и Парета, тврдећи да су врло ретки случајеви кад заиста постоји владајућа „класа“. По њему, постоје само владајуће „трупе” које веома ретко, као што je например било у Енглеској доскора, сачињавају једну владајућу класу, тј. ко je су уједињене истим гледиштима и интересима. Обично постоји борба између разних владајућих трупа у друштву. Према томе, тврдгье Маркса и Парета о постојању једне владајуће класе само су делимично и изузетно тачне, Аронова критика Паретовог гледишта о владајућој класи, однооно елити, изгледа заиста тачна„ те се на њој нећемо много задржавати. Уистину, кад Парето даје ширу дефиницију такве класе, убрајајући у н>у све који су „успели” у друштву (чувене виолинисте, претседнике влада и чувене проститутке), нема сумгье да се таква дефиниција мора одбацити. Кад, пак, даје ужу дефиницију, подразумевајући дод владајућом класом само оне који врше руководеће политичке функције у друштву, несумньиво je да je оваква дефиниција сувише уска. Поред тога, она je нарочито нетачна што не открива стварни основ политичке власти ове трупе људи, јер га налази у њиховим духовним, односно дсихичким особинама, тј. у томе што они припадају елити. С друге стране, његова подела ових трупа на „лукавце” и „насилнике“ (коју je преузео од Макијевели-

(1) ОбЈављен у „Revue française de science politique”, 6p. 3 за 1954.