Анали Правног факултета у Београду

15

Ј. ЦВИЈИЋ И НАРОДНА ТРАДИЦИ Ј А

Наша народна традиција се била компромитовала као научни -извор за историска испитивања. Била je одбачена и као научни извор за историју, била одбачена и као научни извор и за друго што. Била je одбачена и она историска, општа национална, традиција и она локална традиција. А народ je између те две традиције правио разлику коју наша наука тада ниј.е увиђала. Ону општу, националну, историску традицију народ je сам гледао као поезију, као уметничку истину. По томе jy je и ценно. Таква му je требала. Из националне историје je узимао само фабуле за та поетска стварања. На локалну традицију о историји свога села и других уских народских колектива народ je гледао друкчије. Податке из те традиције верификује онако како верификује она причања о савременим, важним и блиским; догађајима, за која му треба да сазна конкретну и реалну истину. Са традицијом je увек тако: чим престане бити чисто локална, чим постане иоле општа, она се израђује као бајка и поезија, као уметничка истина. Народ je тада нити израђује, нити исправља, начинима којима израђује и исправља локалну традицију. Цвијић je локалну традицију рехабилитовао као научни извор. Речено je: „камен, који зидари одбацише, постаде камен угаони”. Због тога што je селима локална традиција једна потреба, већим делом чисто практична, она je стварају, проверавају, одржавају критичним методама које су у основи и духу што и научне методе, само што им je техника примитивна. Предања локалне традиције се на селу преносе на поколења целога села. Становништво je усталзено; по коју стотину година наслеђују се поколења истог порекла. Потомци једног претка остају у истом селу бар већином, те традиција, генеалошка као и свака друга, има континуитета. Држи je цело село, а не нестална породица једна по једна као у граду. Предак je веза међу свима својим потомцима. Зна се како je међу њима место на коме, je насеље, како баштине, зна се како су својта један другоме, па се генеалоги ja памти и због тога. Потомци истога претка су главнином имања и насељима суседи; који нису, зна се зашто нису; зна се и који су се од другого рода уселили међу њих, када и како. Цела разграната генеалогита од првога претка до сад развија се упоредо са наслеђима и деобама разних непокретних својина и разних многобројних права коришћења. Генеалогије родова у једном селу преплетене су са традицицама о распореду захватања земљишта за баштине и за насеља, са традицијама како су се родови распоређивали по сеоском атару. Трагови пак свих тих старих распореда јасно се распознају и сад, па су сведоци, сигурни сведоци, шта je од тих традиционалних „прича” истина, шта није. То стално верификује генеалогију; то помаже памћењу све до онога претка који се доселио. По седамосам поколења свуда, а у стариначким областима join више. Генеалошку традицију подржавају и гробља. Потомство истога претка сахрањује се у истој деоници. Нико није рад да га сахране у другој деоници, a туђинце и не пуштају радо у своју деоницу. Та je