Анали Правног факултета у Београду

ПРИКРИВАЊЕ СТВАРИ

5

претходног кривчног дела (14). Од италијанских писаца треба поменути Карминьаниа а посебно Карару (15). Овај писац je нарочито указивао на апсурдност схваташа да се може извршити саучесништво у кривчном делу ко je je већ извршено, истичући да се не може узети да постоји узрок после последице. Радња саучесништва je делатност пре радње извршења кривичног дела или бар приликом извршења ове радње. Ако радњу кривичног дела схватимо као узрок кривичног дела, радња саучесништва се јавља као услов односно узрок овог узрока. Ова претходна радња не може се замислити после извршења кривичног дела јер не може да делује као узрок када je већ престала сама радн>а кривичног дела. Француски писци су такође критиковали ранији систем Француског кривчног законика по коме се, као што je горе напоменуто, прикриваьье сматрало као облик саучесништва. Тако Гаро (16) истине криминолошке (социо лошке) и правке раз логе против изједначавања прикривача са униниоцем претходног кривичног дела. Иако je криминолошки посматрано делатност прикривача један облик паразитизма, ипак, каже овај аутор, идентификовање репресије прикривача са репресијом учиниоца претходног кривичног дела није на свом месту. Са правног гледишта Гаро такође истине да je нелогично прикривагье сматрати као саучесништво када по свим кривичноправним правилима ово мора претходити или бити једновремено са радгьом кривичног дела. Гарсон (17) такође истине низ разлога против таквог схваташа природе прикривања. Између осталог наводи да je последица таквог схватања да се не може казнити за прикривакье ако je застарело кривично дело из ког су произашле ствари које се прикривају, исто тако и у случају ако je претходно дело извршено у иностранству од стране страног држављанина. Данае, као што je напоменуто, готово сва законодавства предвиђају прикривање као самостално кривично дело а не као врсту саучесништва. Поједина законодавства се разликују само код одређивавања односа прикриваша (стварног прикривања) према пружању помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела (такозвано лично прикривање или подржавање). Француски кривчни законик по измени од 22 маја 1915, прикривање предвиђа као засебно кривчно дело против имовине и то у чл. 460 и 461. Лично прикривање или подржавање, међутим, по овом законику сматра се join увек као врста саучесништва предвиђено у члч 61, 62 и 63 истог законика. У немачком кривичном праву, као што je напоменуто, први пут je извршено издвајање свих облика пружања помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела из саучесништва, тако да се ови сви сматрају као самостална кривична дела.. Карактеристика je, међутим, овог права што се сва кривична дела пружаша помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела сматра ј у као хомогена трупа кривчних дела па се

(14) R. Garraud: op. olit., art. Э41,, p, 7.

(15) G. Maggiore: op. cit., p. 807.

' ' ■ w f tr' • VU 1 . (16) R. Garraud: op. cit., art. 941.

(17) E. Garçon; Code Pénal Annoté, 1. éd., art. 59—60, nos 309 —332,