Анали Правног факултета у Београду

ПРИКРИВАЊЕ СТВАРИ

15

ствар у бесцење, онда се не може примити изговор да прикривач није знао да су ствари произашле из кривмчног дела (57). Совјетско кривично право не тражи, међутим, намеру прибављања користи код прикривача, па се по овоме прикривање не разликује од кривичног дела пружања помоћи односно подржавања. Швај царски кривични законик тражи да je учинлац прикривања знао или да je морао претпоставити да су ствари прибављене кривичним делом. Према томе потребан je умишљај односно свест да поседовање ствари на неки начин почива на неком ранијем кривичном делу. Изричито се наглашава да се кривично дело не може извршити из нехата jep се сматра да je смисао прикриваньа баш у томе да се умишљајно продужи или обезбеди противправно статье створено неким кривичним делом. По овом праву такође се не тражи намера прибављања противправне имовниске користи (58). Италијански кривични законик познаје два кривична дела прикривања с обзиром на виност учиниоца дела, Основно кривично дело предвиђено je у чл. 648 који захтева умишљај и намеру код учиниоца дела. Прикривање из нехата предвиђено je у чл. 712 као иступ. Код првог кривичног дела потребно je да je учинилац знао да су ствари, које се прикривају, произашле из неког кривичног дела. Сем тога код учиниоца je потребна и намера прибављања противправне имовинске користи, било себи било другом. За постојање овог кривичног дела потребно je знање а не обична сумтьа да су ствари произашле из кривичног дела. С друге стране, довољно je знање о деликтном пореклу ствари, није потребно да се зна ко je оштећеник, па ни учинилац претходног кривичког дела, нити да се знају све околности под којима je дело било извршено. Знање о деликтном пореклу ствари мора постојати у моменту извршегьа радње прикриватьа. Касније сазнање ове околности не заснива кривичну одговорност за ово кривично дело (59). Посебно ћемо размотрити питање виности код прикривања у француском, англосаксонском и немачком праву. Француски кривични законик захтева да учинилац прикривања зна да су ствари произашле из кривичног дела. И поред ове јасне одредбе закона, теорија и пракса посвећују ипак знатну пажњу овом питању (60). Пре свега се истине да je код прикривача потребна воља за прибављање ствари које су предмет прикривања. Мотиви из којих се дело чини не играју улогу. Исто тако није нужно да се тиме себи прибавльа нека противправна имовинска корист. Затим се подвлачи да je потребно да учинилац прикривања зна да су ствари произашле из неког кривичног дела. Довољно je да се зна да су ствари прибављене неким кривичним делом уопште, без обзира да ли се зна које je то кривично дело. Тако није потребно знање

(57) И. Т. Голяков: op. cit., стр. 319. (58) О. A. Germarm; op. erb., art. 144.

(59) G. Maggiore; op. cit., p. 807—811. (60) M. Rousselet Patin: op. cit., art. 720 c; R. Vouin; op. cit, art. 98 1°; R. Garraud: op. cit., art. 945—946; Jean Larguier: op. cit., nos 20—35.