Анали Правног факултета у Београду

ОДУМИРАЊЕ ПРАВА

39

Све што даље обичаји у све мањој мјери постају извор права. У том се раздобљу y Француској завршава процес, у току којега ce законодавне функције све више концентрирају у рукама једнога јединог органа владара као представника класе на влаегк. Кодификацијом обичаја, важних за експлоататорске класе, завршило ce судјеловање становништва појединих покрајина код стварања друштвених норма, које могу постати право, ако добију државну санкцију. Одсада je законодавне функције вршио само влада'р. У Француској су правни обичаји тј. они, којима je држава дала своју санкцију, кодифицирани у XVI стољећу. Тек ce изузетно спомиње реформа Верденске кодификације обичаја, до које je дошло у XVIII стољећу (26). На тај je начин законодавна функција била сведена на најмањи број особа, које су je вршиле. У неограниченим je монархизма то право припадало владару, као носиоцу суверене власти у држави. У таквим je облицима владавине законодавна функција најјаче одвојена од народа. Послије буржоаских револуција законодавни органи постају колективни, тј. проширује се број људи, којима припада обавеза, да врше законодавне функције. Када ce стабилизирају политички облици, који одговарају капиталистичком садржају друштвених односа законодавна je функција y уставним монархијама подијељена између парламента и владара. Углавном je законодавна функција владара сведена на најмању мјеру те се показује само у усвајању закона, изузевши напр. Рестаурацију у Француској, гдје je Устав од 1814 признао законодавну инициативу ' само краљу, редудиравши активност парламента на одобравање владаревих приједлога. У републикама XIX и XX стољећа парламенти врше законодавне функције тако, да се процес развитка законодавних органа с обзиром на број људи од којих су састављени, развија у смислу повећања њихова броја а тиме и њихова приближавања становништву државе. У раздобљима првобитна заједница робовласништво, а у феудализму —• сталешка и апсолутистичка структура одвијао се процес смањивања броја органа, који се баве законодавством све док нису били сведени на једну једину особу владара. Послије буржоаских револуција одвија се супротан процес: број законодавних органа се повећава, те они постају колективни, умањујући степей своје одвојености од већине народа. Та je одвојеност још мања у државама, y којима устави предвиђају обавезни референдум по неким питањима као што je промјена устава или приједлози о порезима, као што je то случај у Швицарској. IV. Пролетерске револуције уводе у ново раздобље, у којему се остварују увјети, да одвајање власти од народа стварно нестане и да она изгуби особину државности.

(26) Н, Regnault: Manuel d’Histolre du Droit Français, Paris, 1940., str. 231.