Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

491

ДУГУЈУ» и „одржање ове мере je морални принцип наше правке мисли“. Сама разлика оправданна човека пред људима од оправданьа пред моралним законом претставља сопствено биће права. Суштину овога бића чини његов човечански елемент, кроз који опет и природно право и позитивизам могу да нађу заједнички спој ( gemeinsamer Ansatz), с обзиром да оба у специфичном облику садрже овај елемент. До погрешног схаватања права, међутим, долази се по правилу зато што се оно схвата као поредак одвојен од човека и што се из непроменљивости моралног закона изводи закључак о непроменљивости права, односно, обратно, од промешьивости човека долази се до позитивизма у праву, који je ~с оне стране добра и зла“. На тај начин се право показује као задатак, док нам се уствари овај задатак поставља од стране моралног закона. Према томе, између овог закона и права нема поклапања и баш из „жртвовања“ њиховом неслагању израста човек, док само ово неслагагье „чини право“. До пропадагьа права и долази онда када се један поредак приказује као светшьа због своје тобожае сагласности с моралним законом, чиме се ремети равнотежа између појединца и заједнице, превагом једног или другог, и тако ствара тежња за рушењем постојећег поретка. Отуда социјалистичка мисао мора схватити правни поредак као нешто што Je везано за људе као историски условљена бића, неиздвојива из свога времена и околине, и мора, и поред разноликог схватања порекла права, гьеговог сопственог оправдања и односа према моралном закону, тежити превазилажењу погрешне алтернативе позитивизам природно право, односно стварању опште правне мисли, јер „без опште правне мисли један народ не може да живи“. Ова последња реченица je карактериотична за ауторово схватагье проблема који излаже и показује утицај који на његово схватање права има ньегово идеолошко, односно политичко опредељење. Као што се из изложеног могло вйдети, он тежи мирењу супротности путем компромиеа, исто онако као што то у својој теорији и пракси чини социјалдемократија партија којој и он припада. С гледишга правне теорије његово je схватање блиско онима која важење права везује за пристанак (consensus) правних субјеката, односно онима ко ja у праву виде минимум морала. Пишчево je схватање несумњиво исправно у оном делу у коме заступа тезу о несагласности морала и права, али греши када у овом неслагагьу тражи извор права, односно када тежи стварању једног на слободном пристанку заснованог општеобвезујућег права. Јер, као што je познато, онога момента када би постало општеприхваћено правило у смислу регулатора друштвених односа, право би престало да постоји као такво. Исто тако пиоац свакако греши кад право везује за човека онако како он то чини. Но, с друге стране, мислимо да се у овоме састоји и позитивна страна његовог схватања права, јер и поред методолошки неправилног поступка, у центру стоји човек као биће чију слободу и право треба да штити, тј. хуманизам je полезна основа. У тесној вези с тим je и нужност сталне борбе за право.

Д. Продановић

Friedrich Lent: ZIVILPROZESSRECHT. Ein Studienbuch. München und Berlin, С. H. Beck’ sehe Verlagsbuchhandlung, 7. Aull., 1957, XII -1- 264 S. Књига проф. Лента, изишла у серији „кратки правый уџбеници“, претставља уџбеник у правом смислу те речи. За разлику од многих својих немачких колега, проф. Лент се ограничава да на приступачан начин, кратким реченицама, изложи оно што студент треба да научи