Анали Правног факултета у Београду

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНиКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

59

но социјалистичко право управљања које ce састоји из два нераздвојна елемента политичког и имовинског (М. Перовић). По осмом гледишту друштвена својина није правки, већ економски појам (проф. Спајић). По деветом гледишту, друштвена својина значи монопол присвајања, општенародно добро (проф. Леградић), итд. Изгледа нам да се друштвена својина може најправилније схНатити ако се пође од гледишта да je то уставноправни појам који йзражава нове социјалистичке односе, и да се стога друштвена својина не може дефинисати као право својине у грађанско-правном (имовинскоправном) смислу. Овде je реч о својинском праву које je јавноправног (уставноправног), а не имовинскоправног (грађанскоправног) характера. Из чињенице да ниједан друштвени орган (ни држава ни непосредни произвођачи) не присвајају у потпуности ствари у друштвеној својини (ни у своје име, ни у име друштва) произлази да ниједан друштвени орган није општи, носилац друштвене својине. Поједини друштвени органи су носиоци само одређених права која произлазе из друштвене својине. Поставља се питаше да ли друштвена својина има субјекта и ко je власник друштвене својине. Свакако да то није држава. Можесе рећи да je то цело друштво. Међутим, кад се говори о власништву друштвене својине не сме се губити из вида чигьеница да je овде реч о новој друштвено-економској категорији. Док приватна својина претставља апсолутну власт појединаца односно класе над средствима за производњу, насупрот томе, друштвена својина значи негацију такве власти. Она значи друштвену власт над средствима за производњу која се морају употребљавати и користити на одређен начин у интресу друштва. „Класична приватна капиталистичка својина свела je инициативу човека у развитку производних снага углавном на сопственика, на капиталисту, док друштвена својина над средствима за производив, напротив, омогућује под условима да за то постоји одговарајући демократски механизам самоуправљаша произвођача да таква иницијатива постане садржина живота сваког човека који ради“ (Е. Кардељ: Социјалистичка демократией у југословенској пракси, стр. 35). Систем приватне својине над средствима за производњу не пружа могућност за остваривагье истинског права цроизвођача на управљање средствима за производњу. Те могућности не ствара ни државна својина на средствима ssta t производњу. Радничко самоуправљање и право произвођача на управљаше средствима за производњу може се остварити једино у систему друштвене својине. Карактер друштзеног присвајања код нас je несумњиво друкчији него карактер присвајања на бази било ког облика приватне својине, односно на бази било ког облика државнокапиталистичке.својине .