Анали Правног факултета у Београду

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА

3

једног што je могуће вернијег извода прилнчно сложене Жосеранове теорије: „Права, која су производи друштва као и само објективно право, добијају од друштвене заједнице свој дух и свој крајњи смисао (finalité). Кроз заједницу и ради заједнице она постоје; [...] свако од њих управљено je једном цил>у и његов носилац није властан да га скрене на другу страну; начињена су ради друштва a не друштвр ради њих; њихов крајњи смисао je пзван, изнад њих самих; она дакле нису апсолутна, него релативна; треба да буду вршена y оквиру своје установе, сагласно њеном духу, иначе иду погрешним правцем и њихов носнлац, који y том случају не би њих употребно него злоупотреби-о, постао бп одговоран према жртви тог неправилног понашања” (4). Наше позитивно право нспрва je указнвало само на злоупотребе које су ce испољавале y намерн да ce другом нашкоди; оно ce усавршило осуђуј}'ћи техничке грешке учињене при употребн правних могућности везаних за субјективно право; данас су судије принуђене да пореде побуде учнниоца (личан и субјективан елемент) са телеолошком функцијом права y питању (друштвен и објективан елемент)(s). Овај развој изведен je y внше етапа, и наше садашње право задржало je извесне остатке из етапа које су превазиђене. И та-ко, с обзиром на права која посматрају, судије употребљавају четири критеријума: 1) психолошки критеријум који осуђује вољу да ce другом нашкоди; 2) технпчки критеријум, кривица y извршењу, који указује на изопачење закона y односу на његов крајњи смисао; 3) економски критеријум, недостатак оправданог интереса, услед чега онај ko ce, без стварне користи, опредељује за један правни пут који наноси штету другоме, врши злоупотребу права; 4) критеријум крајњег смисла, скретање права изван шихове друштвене функције. „Поступак којим ce врши злоупотреба јесте поступак противан циљу ннституције, њеном духу, њеном крајњем смислу" (6). 4. Ова Жосеранова теорија привлачила je на себе све строже и строже критике декан4 Рипера, који je с временом и уз напредовање супротне тезе, заузимао све непомирљивији став према новој теорији (7). „Индивидуално право мора да обезбеди извесну слободу акције, и према томе, известан имунитет за случај да та акција уди другоме; иначе оно не значи ништа. Право je стечена супериорност; та супериорност није никад стечена без разлога; она претпоставља претходни рад или жртвовање каквог другог права. Али кад je стечена, она остаје право само уколико допушта себичну власт. Управо због тога право има извесну новчану вредност. Ако ништа не додаје

(4) Evolutions et actualités, p. 73. (5) Esprit des droits, No 266, p. 366. (6) Esprit des droits, No 292, p. 395. O раз-ним критериумима судске праксе, в. Esprit des droits, No 266 и даље. (7) Ha Жосеранов чланак: ~L ’esprit des droits et leur relativité”, Рипер je одговорио чланком: „Abus ou relativité des droits”, објављеном y „Revue critique de législation et de jurisprudence”, 1929, p. 33. Ha тај Риперов чланак Жосеран je одговорио чланком објављеним y истом часопису, 1929, р. 277: ~А propos de la relativité des droits”. Рипер je доцније објавио: Le régime démocratique et le droit civil moderne. Paris, Pichon et Durand-Auzias, 1936. V. No 117 и сл.