Анали Правног факултета у Београду

264

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

субјективном вољом класе тако и својом личном вољом. Но, баш зато што органи не изражавају своју вољу него вољу класе, они су дужни да ce одвоје од себе, да ce објективизирају, да своју личну во.\>у не узимају за вољу класе, Тако ce долази до тога да je лична воља творца норме друкчнја, по правилу, од вол>е класе коју он изражава y норми творац норме често лично неће норму коју доноси, јер je она противна његовим личн.им иитересима. Ипак, он je доноси и „хоће" je y име класе, као њен орган. Према томе, маколико његова лична воља била противка вол>и израженој y норми, воља творца норме игра извесну улогу y доношењу норме он лозајмљује своју способност воље класи и y њено име хоће онај садржај норме који иначе, лично, неће, a који би класа хтела кад б« могла хтети, односно који би хтели сви њени припадници кад би били савршено рај зум.ни. Ово позајмл>ивање во.\>е класи веома je важно. Класа, односно држава, поверившн органу да доноси норму, тј. да изражава вољу класе, сматрају нормом само оно што je <ш донео, позајмљујући своју способност хотења, a не нешто друго. Према томе, објективно тумачење ce не може прихватити уколико би оно значило да тумач треба сам да утврђује шта je воља класе. Он je дужан да узме као вољу класе баш оно што je такви.м одредио творац норме, макар и сматрао да je творац то рђаво одредио. Иначе je свршено с хијерархијом, поделом надлежности и законитошћу тумач престаје бити тумач и постаје стваралац права. Усвајајући објективно тумачење, треба га схватити y том смислу да je право значење норме воља владајуће класе коју je изразио творац норме y норми a не његова лнчна воља, тј. не онаква норма какву 6и он створио кад би радио y своје лично име, a не као орган класе. Али ако објективна -воља која je право значење норме није лична воља творца, она исто тако није ни нека апсдрактна воља коју тумач тек има да истражује она je она вол>а коју je творац изразио. Зато ce овако схваћено објективно тумачење y ствари прнближује добро схваћеном субјектпвном тумачењу, као што смо рекли. Међутим, као што je већ раније изложено, веома су ретки случајеви y којима je овако схваћена воља творца норме нешто што ce може лако н поуздано утврдити тумачењем, односно што стварно, психички постоји. ј Исчраживање такве субјективне воље y ствари je најчешће фикција. Зато je боље отворено признати да ce таква вол>а не може утврдити и за остале случајеве прихватити објективно тумачење y том смислу да ce истражује воља једног савршено разумног субјекта, који 6н најтачније одражавао објективну вољу класе. Други разлог који ce наводи y прилог објективног тумачења, н који смо \ већ поменулн, јесте целовнтост п јединственост права као снстема састав)л.еног из мноштва норми. Право као такво представл>а једну јединствену и непротивречну целину, y којој свака норма допуњује свој с.мисао y вези с другим нормама. Стога ce ннједна норма не може исправно протумачити ако ce не схватн «ао део те јединствене целине. Такво тумачење ce назива систематским тумачењем. Јасно je да творац норме никад стварно психички не може да схвати целину права 'И положај норме коју ствара y њему, као